Izvor: Politika, 29.Feb.2012, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zašto đaci mrze školu
Suština se svodi na to da pamtimo ono o čemu razmišljamo
U nedavnom intervjuu direktor ,,Petnice” Vigor Majić je, između ostalog, kao problem obrazovanja u Srbiji istakao to što su nastavni programi pretrpani informacijama zbog čega đaci mrze školu i brukaju se na Pisa testovima.
,Opteretili smo dečje glave ogromnom količinom izraza, brojeva, godina, definicija... A onda odu na ozbiljno međunarodno Pisa testiranje i podbace u odnosu na evropske vršnjake. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Jer tamo nepotrebne informacije nikoga ne interesuju. Mnogo znanja je potrebno da se upravlja mobilnim telefonom, koristi Fejsbuk ili Tviter. Deca to lako savladaju, jer ih interesuje. Nisu deca glupa. A kada bi u našoj školi učili o Fejsbuku, morali bi da znaju definiciju, pa ko je osnivač, koje godine, koji meniji i opcije postoje...”, kaže Majić.
Praktično sve premise ovog stava su pogrešne. Za početak, ne treba se baš bez ikakve rezerve klanjati Pisa testovima. Ne moramo da verujemo u priču o genijalcima iz naših redova da bismo primetili da Pisa testovi iz matematike ne testiraju matematičko znanje (u smislu vladanja matematičkim pojmovima i tehnikama) nego primenu elementarne matematike. Ta primena ima svoju vrednost i ne bi bilo zgoreg da su naši đaci u njoj bolji, ali ona je potpuno neadekvatna kao osnova za izgradnju ozbiljnog matematičkog znanja neophodnog za sve one primene matematike u inženjerstvu i nauci na koje se misli kada se priča o važnosti matematike u savremenoj civilizaciji.
Druga je teza da svako gradivo može da se učini interesantnim i da većina dece može da savlada i najteže gradivo ako je ono zamotano u dovoljno intrigantan omotač. Često slušamo o velikim stručnjacima koji su loši pedagozi, čime se sugeriše da je veština podučavanja važnija od poznavanja gradiva. Vodeći se ovim principima stižemo do prakse učenja sabiranja šivenjem brojeva, učenja engleskog pravljenjem zidnih novina i insistiranja na pedagoškim kvalifikacijama u odnosu na stručne.
Nažalost, osnovna premisa ovog pristupa nije tačna, a podgrevanje te diskreditovane teorije usmerava dragocene resurse učenika ka trivijalnim aktivnostima u iluziji da one vode trajnim interesovanjima i dubljim znanjima.
U knjizi ,,Zašto đaci mrze školu”, američki psiholog Danijel Vilingam je napravio sintezu pola veka istraživanja kognitivne psihologije. On objašnjava, između ostalog, i zašto navedeni metodi ne vode ka cilju. Suština se svodi na to da mi pamtimo ono o čemu razmišljamo.
A kada se ciljno gradivo (na primer sabiranje) optereti irelevantnim ali zanimljivim aktivnostima (biranje krpe, sečenje makazama), ono što se zapamti su te irelevantne aktivnosti (koje su zauzele najveći deo vremena i na koje je đak bio skoncentrisan) a ne nominalni predmet učenja.
I na kraju: svi smo negde svesni da nisu baš sva deca pametna. Što pre prihvatimo tu očiglednu činjenicu, lakše ćemo se otarasiti iluzije o mogućnosti obrazovnog sistema u kojem je svako dete budući Ajnštajn i sve je svima lako i zanimljivo. Niti je moguće niti potrebno da svi ljudi budu visoko obrazovani.
Tradicionalno, srpski obrazovani sistem je (bio) izrazito elitistički. Njegova osnovna premisa je bila da je samo mali broj ljudi to jest dece dovoljno inteligentan da ima koristi od toga da pohađa gimnaziju, a kamoli završava fakultet (otuda i onih famoznih pet odsto stanovnika sa fakultetom). Zbog toga su na svakom koraku ovog sistema bile ugrađene prepreke (prijemni ispiti, obimno gradivo) koje su samo najinteligentniji i najuporniji uspevali da preskoče. Gradivo u ovom sistemu je bilo osmišljeno tako da njega kognitivna elita može manje-više u potpunosti da savlada, dok su oni manje talentovani već u ranoj mladosti usmeravani na zanate i više škole. Ovaj sistem je bio surov, donekle diktatorski, nefleksibilan, sa tendencijom da težina bude sama sebi cilj – dakle, daleko od idealnog.
Međutim, rešenje za njegove slabosti nikako nije druga krajnost, po kojoj su deca fontane mudrosti i gde sadržaj programa diktiraju interesovanja najgoreg đaka. Deca vladaju Fejsbukom i telefonima, između ostalog, i zato što im je to znanje – za razliku od onog koje od njih zahteva škola – nužno da bi ostvarila svoje neposredne ciljeve. Apsurdno je uzimati interesovanja dece koja nemaju nikakav uvid u dugoročnu neophodnost nekih vrsta znanja kao kriterijum opravdanosti učenja konkretnog sadržaja.
,,Ne radimo sa talentovanom decom, već sa onom koja su zainteresovana i hoće da rade” , kaže Majić za Petnicu implicirajući da talenat nije u vezi sa interesovanjima i da sve vrvi od radoznale dece voljne da greju stolicu. To, međutim, nije slučaj ni sa studentima vrhunskih univerziteta a kamoli sa đacima prosečne srpske škole.
Željka Buturović
objavljeno: 29.02.2012
