Izvor: Svet plus, 18.Avg.2024, 12:19

Vedrana Rudan o borbi sa rakom: Ne žalim ni za čim!

Vedrana Rudan, poznata hrvatska spisateljica, otvoreno je podelila svoju borbu sa retkim oblikom raka žučnih kanalića, s kojim se suočava poslednjih meseci.

U svom najnovijem blogu, objavljenom na zvaničnom Facebook profilu, Vedrana otkriva kako je ova teška bolest promenila njen pogled na život. Iako prolazi kroz izuzetno izazovan period, ona ističe da ne žali ni za čim, govoreći o svom životnom putu sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Svet plus << hrabrošću i smirenjem.

Vedrana Rudan koristi ovu priliku da podeli svoja iskustva i osećanja sa svojim čitaocima, nudeći im uvid u svoju unutrašnju snagu i odlučnost da se suoči sa neizvesnošću. Njen blog nudi duboko ličan pogled na njen trenutni život i borbu, pružajući inspiraciju svima koji se suočavaju sa sličnim izazovima.

"Mi koji imamo rak postajemo lagano nemirni kad nam je kontrola na vratima. Za koji dan ću sesti pred moje lekare i čekati što će da učine sa svojim palcem. Hoće li ga dignuti u vazduh ili okrenuti prema betonu obloženom nekom plastičnom masom.

Upoznala sam razne lekare. Posebno mi idu na živce oni jako ozbiljni. Kad svoj pogled upere u tvoje oči nikad ne znaš jesu li ljuti jer im žena već mesecima ne daje p**ke ili su ti metastaze krenule u pohod. J**iga, ne možeš ih promeniti, pa s lažnim smeškom na drhtavim usnama očekuješ presudu.

Smrt ili život? Smrt. Meni kojoj ona hladnim jezikom oblizuje vrat sigurno je bliža nego onima kojima je jedina briga zašto smo na Olimpijadi izgubili jednu od bitaka. Bolest me produhovila, ha, ha, ne palim se na banalne teme. Na primer, konačno mi se j**e što moja deca nisu onakva kakva bi trebala biti.

Bi li trebala biti drugačija? Ne zovu me, kad me i nazovu u njihovom glasu čujem lažnu zabrinutost i iskrenu dosadu. "Kako si, mama?" "Dobro", govorim glasom koji nije moj, pa se pozdravimo. Moji prijatelji, moji zdravi prijatelji pate jer su im deca nepodnošljiva. Hladna, bešćutna. Žao mi je mojih prijatelja jer nisu slobodni. Meni su moja deca stranci, nepoznati ljudi koji mi idu na živce jednako onako kako i ja idem njima.

Kad su bila mala tražila su moj zagrljaj, slinom mi bojala lice, kikotom me nasmejavala. Njihove ručice, njihove nožice naborane poput onih francuskih guma, sve me to dovodilo do emocionalnog orgazma. Danas znam da su moja deca tada bila životinjice koje su morale biti ljupke da bi preživele. Da me nisu grlili, da su pljuvali u mene, da nisu vrištali od sreće kad bih se ukazala na vratima možda bih ih dala u dobre ruke, pa neka se onda te ruke j**u s gadnim životinjicama.