Izvor: RTS, 16.Dec.2011, 12:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
The Economist: Arapsko proleće ili zima
Kao i svi narodi, Arapi možda donose loše odluke. Politički islam dolazi u mnogim oblicima i formama. Zasad, verzija koja se pojavljuje kao glavna izgleda relativno bezopasno. Treba stisnuti zube i oprezno joj poželeti dobrodošlicu u nadi da će Arapi odbaciti štetniju verziju.
Da li se arapsko proleće pretvara u sumornu zimu? Revolucije koje su se početkom ove godine širile regionom delovale su ohrabrujuće moderno i sekularno. U stvari, mladi korisnici >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Fejsbuka i Tvitera su, prkoseći mecima u Kairu i Tunisu, izgleda opovrgli tvrdnje diktatora da je jedina alternativa brutalnom ponašanju nasilnika, u stvari, teokratija na čelu sa mulom. Međutim, gledajući danas arapski svet, politički islam je iskočio u prvi plan.
Egipat pruža najdramatičniji primer. Relativno umereno Muslimansko bratstvo, koje predstavlja najbolje organizovan arapski pokret i koje prihvata ideologiju čija se poruka zasniva na tekstovima islama, pobeđuje na parlamentarnim izborima, koji se sastoje iz tri faze, zahvaljujući većoj podršci u odnosu na predviđanja analitičara, sa do sada 46 odsto mesta u parlamentu.
Daleko više uznemiruje partija koja je na drugom mestu sa 21 odsto mesta. Salafisti, čije ime odražava želju da se ugledaju na "prethodnike" koji su bili prvi sledbenici proroka Muhameda, otvoreno osuđuju alkohol, pop muziku i druge aspekte zapadnjačkog načina života.
Oni žele da zabrane kamate u bankama, smatraju da žene treba da se pokriju i ostanu kod kuće, oni žele da razdvoje polove u javnosti, kao i da možda hrišćane, koji čine oko deset odsto od 85 miliona stanovnika Egipta, pretvore u građane drugog reda i da omalovažavaju Jevreje, da ne pominjemo narod Izraela.
Pod pretpostavkom da se rezultati ove dve islamističke partije neće pogoršati u naredne dve runde koje će se održati ovog i sledećeg meseca, pre svega u konzervativnijim sredinama, one će kontrolisati jasnu većinu mesta u parlamentu; jedino pitanje je da li će Bratstvo održati svoje obećanje da se neće udruživati sa njima i zajedno vladati.
Ispod polumeseca
U Tunisu i Maroku su izbore osvojili islamisti bliski Muslimanskom bratstvu, zahvaljujući velikoj podršci. U Libiji, posle odlaska Moamera el Gadafija, oni to, takođe, još mogu učiniti. U Siriji, islamisti su na čelu opozicionog fronta koji, eventualno, može zameniti Bašara el Asada. A u Palestini islamisti Hamasa, ogranak Muslimanskog bratstva koji i dalje u teoriji ne priznaje državu Izrael, kao i uvek imaju sigurnu kontrolu nad Pojasom Gaze. Čak bi i u problematičnom Jemenu, jedna islamistička partija mogla da se pojavi kao najjača partija, ukoliko izbori budu održani kao što je obećano.
U Iraku Muktada el Sadr, brutalni mula, ima pravo veta nad odlukama koje mu se ne dopadaju i uspeo je da realizuje odlazak svih američkih trupa do kraja ove godine. Iako su
neprikosnoveni, kraljevski vladari Saudijske Arabije i dalje mnogo duguju netolerantnom klerikalnom establišmentu. Osim toga, druga dva velika naroda tog regiona, kao što su Turci i Persijanci, podjednako su pod uticajem vlasti sa islamističkim odlikama, iako sa veoma drugačijim tonovima.
U stvari, politički islam sada ima veći uticaj u regionu nego u bilo kom trenutku od propasti Osmanskog carstva pre skoro jednog veka, a možda i otkako je Napoleon doneo poruku modernizacije arapskom svetu kada je napao Egipat 1798. godine.
Sve to je zabrinjavajuće, ne samo za sekularne i liberalne Arape već i za Zapad. U atmosferi uoči izbora, Barak Obama je napadnut zbog svog naivnog verovanja u "arapsko proleće" i zbog toga što nije učinio više da zaštiti Izrael. Broj tih napada sigurno će samo rasti nakon što obim uspeha političkog islama postane očigledan. Da li se potvrdilo da su skeptici koji su tvrdili da Arapi ne mogu da razviju demokratiju - i da će sigurno izabrati loše ljude koji nikada neće predati vlast - u velikoj meri bili u pravu?
Odgovor je odričan. Sve dok Bratstvo zaista ne preuzme vlast, teško je sa sigurnošću reći gde se nalazi glavni tok političkog islama. Međutim, većina znakova ukazuje da je to daleko kako od njegove nemilosrdne karikature tako i od načela koja su u ranijoj generaciji promovisali neki prethodnici Bratstva. U stvari, najupečatljivija odlika "arapskog proleća" ostaje potpuni neuspeh nasilno radikalnog islama.
Al Kaida, ubilačko zlo islama koja je odgovorna za rušenje Kula bliznakinja, kao i za bezbroj drugih zločina nad muslimanima, kao i hrišćanima i Jevrejima, doživela je potpuni neuspeh u nameri da se njeno prisustvo oseća. Kako miroljubivi politički islam napreduje, Al Kaida i njeni nasilni prijatelji džihadisti se povlače u najudaljenija mesta Jemena, Somalije i saharske pustinje.
Rizično i teško
To bi predstavljalo malu utehu za liberalne Egipćane, ukoliko bi se Bratstvo udružilo sa salafistima i zatim tražilo demokratsko pravo da se sekularisti uklone iz vlasti, kao i iz većine egipatskih institucija. Međutim, izgleda da je to malo verovatno. Bratstvo je u više navrata insistiralo na tome da će braniti prava žena i verskih manjina i poštovati rezultate izbora, čak i ako budu nepovoljni po njih. Oni kažu da neće zahtevati nošenje vela ili hitnu zabranu alkohola. Kao i u Tunisu i Maroku, oni će nastojati da vladaju u koaliciji sa sekularistima. Kao i u Turskoj, oni žele generale koji su nekada vladali da nateraju da se vrate u kasarne. Oni će biti spremniji da podrže Palestince nego što je to bio Hosni Mubarak, ali ne žele da unište mirovni sporazum sa Izraelom.
Glavni razlog za popularnost islamista jeste njihov prezir prema korupciji, pošast sekularnih diktatura širom regiona, kao i njihovo promovisanje pravde i dostojanstva, reči koje su u "arapskom proleću" imale čak daleko više odjeka nego demokratija.
Islamisti se obraćaju siromašnima, često obezbeđujući osnovni sistem socijalne zaštite preko džamija kada nestanu državna sredstva. Njihova politička privlačnost leži u sposobnosti da dovrše stvari. Njihove turske kolege pružaju uglavnom ohrabrujući primer snažne demokratije, slobodnih medija i ekonomske liberalizacije, čak i ako je turski premijer ponekad izneverio jednu neprijatnu autoritarnu tradiciju.
Ništa od ovoga neće biti lako za autsajdere. Spoljna politika Egipta, vodeće arapske države, verovatno će biti manje pod uticajem Zapada. Čak se i umereni islamisti još uvek mogu pokazati konzervativnim iz nekih razloga. Međutim, to nije razlog da ih Zapad napusti, a kamoli da nostalgično dopusti povratak u doba sekularnih moćnika. Demokratija podrazumeva rizik. To je često teško.
Kao i svi narodi, Arapi možda donose loše odluke. Politički islam dolazi u mnogim oblicima i formama. Zasad, verzija koja se pojavljuje kao glavna izgleda relativno bezopasno. Treba stisnuti zube i oprezno joj poželeti dobrodošlicu, u nadi da će Arapi odbaciti štetniju verziju.
