Izvor: B92, 13.Jan.2011, 19:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predrasude o seksualnoj terapiji
Većina ljudi sa seksualnim smetnjama (uzimajući u obzir statističke podatke) o tome ne priča i ne traži pomoć. Zašto? Zašto se ljudi ne otvaraju i ne govore o seksualnosti i seksualnom zdravlju jednako kao što govore o nekim drugim smetnjama?
Piše: Nataša Barolin Belić, seksualni terapeut i savetnik za veze
Foto: Image: Tina Phillips / FreeDigitalPhotos.net
Pisala >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mi je jedna vrlo mlada devojka na Facebook i pitala me da li sam stvarno seksualna terapeutkinja? Na moj potvrdni odgovor, odgovorila mi je da mi čestita na hrabrosti i da bi nju bilo sramota da mora da priča sa ljudima o seksu. Pretpostavila sam da mi se javila i to napisala jer u stvari ima potrebu da me nešto pita, malo sam je ohrabrila i verujem da će mi uskoro i poslati poruku s pitanjem o onome što je muči.
S mužem sam razgovarala o rečenici u kojoj mi devojka čestita na hrabrosti da s ljudima pričam o seksu. Ja svakako ne mislim da je potrebna hrabrost za takav razgovor već samo otvorenost i zrelost.
Na kraju krajeva jedan od motiva zašto sam odabrala dodatnu edukaciju iz seksualne terapije (moja prva edukacija je iz gestalt psihoterapije) je bilo i to što u Hrvatskoj nema seksualnih terapeuta.
Mi smo prva generacija a potrebe postoje. Moj muž kaže da razume takvo razmišljanje i da mi Hrvati o seksu pričamo uglavnom samo u kontekstu zafrkancije, žutila ili senzacije. Kada bi trebalo da se ozbiljno priča, nastane tišina.
Aleksandar Štulhofer, idejni začetnik i pokretač seksualne terapije u Hrvatskoj g ostovao je u jednoj televizijskoj emisiji i na kraju emisije rekao kako se nada da će pre penzije doživeti da seks ne bude uvek „cirkuski medved" u medijima već da će se o seksualnosti početi razgovarati ozbiljno, stručno i otvoreno, kako to područje ljudskog života i zaslužuje.
Nastavila sam da razmišljam o govoru o seksu i ne mogu da nađem činjenice koje ne bi bile u skladu s izrečenim. Zaista se o seksualnosti i seksualnom zdravlju ili ne priča ili priča u neodgovarajućem kontekstu. Klijenti koji dolaze u Savetovalište su retki primeri osoba koje čine drugačije i dolaze da razgovaraju o smetnjama u svom seksualnom funkcionisanju i problemima seksualnog zdravlja, tražeći promenu i otpuštanje smetnji.
Međutim, kad znamo kolika je učestalost seksualnih smetnji kod muškaraca i žena, bolno sam svesna da se zaista mali broj ljudi odlučuje na terapiju seksualnih smetnji ili savetodavni razgovor. Većina ljudi sa seksualnim smetnjama (uzimajući u obzir statističke podatke) o tome ne priča i ne traži pomoć. Zašto? Zašto se ljudi ne otvaraju i ne govore o seksualnosti i seksualnom zdravlju jednako kao što govore o nekim drugim smetnjama?
Seksualnost je još uvek tabu u našem društvu. Nažalost. I dok bude tako, biće i pojedinaca i parova koji će svoje seksualne smetnje držati u tajnosti, verovatno patiti zbog toga, ali ipak se neće usuditi da otvoreno popričaju s nekim ili potražiti pomoć stručnjaka.
Nije to tako više u svim društvima. U nekim sredinama i kulturoškim okruženjima o seksu se razgovara otvoreno, stručno i zrelo. Bez smeškanja, bez izbegavanja ili prenaduvavanja. S koleginicom iz Velike Britanije sam razgovarala i rekla mi je da su kod njih savetovališta o seksualnom zdravlju brojna. Pored toga, parovi ponekad moraju da čekaju nekoliko nedelja da se oslobodi slobodan termin za njih.
Ljudi su svesniji i otvoreniji i seksualnosti prilaze kao ozbiljnoj temi koja je važna za njihove odnose i njih kao pojedince. Ima i tamo i žutila i senzacionalističkog pisanja o seksu ali ima i ozbiljnog i stručnog pristupa kojeg kod nas, na žalost nema dovoljno.
Moj suprug mi je rekao da kada ljudima koje ne poznaje dugo, kaže zanimanje svoje supruge, gotovo uvek vidi smešak iznenađenja i spremnost na šalu. Pitali su ga čak jednom kako se on nosi s time da mu je supruga seksualna terapeutkinja a on im je glatko odgovorio da je ponosan na to.
Moje kolegice i kolege, kao i ja, u našem smo društvu još uvek ljudi neobične profesije. Jasno mi je da se, s prvom generacijom seksualnih terapeuta u Hrvatskoj, situacija ne može okrenuti za 360*, međutim, nadam se da će se moći početi dešavati promene.
Ja lično imam dobru saradnju s medijima i zahvalna sam za svaki tekst i emisiju koja promoviše seksualno zdravlje, samo bih volela kada bi toga bilo više i kada bi teme bile stručnije. Uloga medija u otklanjanju predrasuda o seksualnom zdravlju je ogromna i nezamenjljiva.
Još je jedan razlog zašto mi je stalo da se ljudi otvore i progovore o svojim problemima u području seksualnog zdravlja: vidim kako se dogode velike i lepe promene u životu parova i pojedinca.
Nekoliko parova je došlo u Savetovalište s rečima da su probali puno toga da spasu svoj odnos, bez uspeha, i da sada žele da probaju terapiju, a ako ne uspe onda će se rastati ili razići. Nakon nekoliko meseci redovnih susreta i ličnog rada koji, svakako, zna izazvati i bolne emocije na putu do promene, zadovoljno sede jedno pored drugog, srećni i presrećni što su se odlučili da progovore i učine nešto dobro za svoje zdravlje i zdravlje njihove veze.
Bebe koje su rođene u parovima koji pre terapije nisu ni imali odnose, još uvek brojim samo na prste ali se nadam da će i njih biti sve više, kako se ljudi budu više otvarali i odlučivali da govore o seksualnom zdravlju bez predrasuda i srama.
