Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Papaja Srbija
Ovi redovi me, za trenutak vraćaju na obale ustajale svakodnevice, koje sam od pre neki dan zamenio morskom obalom jednog malog mesta u Crnoj Gori bez ikakvog geopolitičkog i međunarodnog značaja. Savršen kutak da se čovek za trenutak isključi iz globalne mreže postmoderne,da ugasi program, i odmori mozak od konstantnog bombardovanja informacijama. Da zaboravi na nesnosni zvuk mobilnog telefona, psihotični lavež velegrada, statuse na „fejsbuku” i „hedove” u vestima. Doduše, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nisam još skoknuo do Budvanske rivijere da uzmem autogram od Šarića, kad sam već to propustio da uradim u centru Beograda, gde je ovaj „nepristojno bogati” dugo držao veoma popularan kafić sa pogledom na gradski odbor Demokratske stranke.
Ove godine doživljavam nezapamćeni luksuz na evropski način, ima struje, ima i vode (tačnije od 8 do 15), „crnogorski olinkluziv” – što bi rekao jedan moj komšija. Nije mi pokvarilo raspoloženje ni što mi je neko snalažljiv i kreativan istovario gomilu đubreta na parking-mesto, jer uvek ima dobrih ljudi koji ti ponude svoje. U ovom mestu godinama se letuje ko u maloj komuni, svi se međusobno, generacijama poznaju, nesebično pomažu i druže. Ovo datira još od vremena kada smo teglili kofe morske vode sa plaže, da zamene prazne vodokotliće, i punili kanistere na izvoru da bismo imali i vodu za piće. Ko je imao kola mogao je da uživa u izobilju tivatske samoposluge, ali je uvek vukao i koji ceger viška za nemotorizovani komšiluk.
Danas u mestu imamo tri sasvim solidno snabdevene prodavnice, ali taj napredak nikako nije ugušio ovaj duh zajedništva. Kamo sreće kada bi cela Srbija živela po ovim nepisanim pravilima, umesto što se svakodnevno deli i razara, a njeni dželati se „funjarski” kriju iza Ustava i zakona, a sada sve više i iza evropskih standarda. Jedino što mi se ne dopada je što sada u našu „Utopiju” svakodnevno stižu i novine iz matice, pa sam se, po navici, i ja latio da pogledam šta me čeka kad se vratim kući.
Sve je manje-više po istoj matrici. Dakle, Dinkić opet „deli” narodu neki sitniš, MMF se ponovo uželeo naše krvi, omladina se bode noževima i skače s mostova zbog velike vrućine – kako kažu naši stručnjaci, a hleb i mleko polako postaju luksuz. Ništa o čemu, nažalost, već ranije nisam pisao u kolumnama i pesmama. Ono što me je najviše iznenadilo je epilog naše, čuvene, reforme pravosuđa, u kojem je preko pola hiljade bivših sudija ojačalo redove Srpske napredne stranke. Ne mogu da krivim te ljude, jer svi znamo da nije lako preživeti staljinističku čistku i proći bez posledica. Ljudi su sada obični civili pa ako im je volja mogu da budu i „jogi letači”. Mnogo gore su mi reakcije političara koji su celu čorbu i zakuvali, pa su od jednog pitanja koje bi na izgled trebalo da bude stručno, napravili „par ekselans” političku zavrzlamu.
Naprednjaci su u stilu američkih ustavotvoraca podržali pravo bivših sudija da kroz angažman u njihovoj stranci ostvare bolji život. Ovim se samo potvrđuje ono što cela čaršija odavno već zna – da nema boljeg života van politike i političkih stranaka, i da je danas to jedino sigurno uhlebljenje. Branioci reformi iz DS-a i LDP-a su ovaj čin nazvali političkom manipulacijom i napadom na pravnu državu. Nekako mi u poslednje vreme krene žuto iz usta kad čujem termin „pravna država” od onih koji su poslednjih deset godina činili sve da ova država pristaje jedino uz pridev „banana” ili „papaja”. Pogotovo stranka gospodina Jovanovića ne bi trebalo da saziva bilo kakve odbore zbog ovog pitanja, sve dok svojim stavom o Kosovu ne prestane da krši Ustav kao najviši pravni akt Republike Srbije.
Cela ova priča oko reforme pravosuđa mi sada deluje bljutavo i otužno, pogotovo što sam upravo na plaži završio roman Vuka Draškovića „Sudija”. Knjigu sam pročitao ne iz pijeteta prema piscu (koji je realno mnogo bolji pisac nego političar) već prema meni dragim osobama koje su glavni junaci ove istinite priče. Teško je poverovati da bi neki današnji sudija imao hrabrosti da donese takvu presudu, kao što je u „aferi magnetofon” presudio tuzlanski sudija Ilija Radulović. Koliko njih bi se danas u ime pravde i zakona odreklo svojih udobnih karijera i položaja? Ako se po jutru dan poznaje, onda je ova naša reforma upravo skrojena da bi neki današnji „drug Gvozden” mogao da okrene telefon pravosudnog kioska i naruči presudu sa malo više priloga.
Sudija Radulović je odbio da kao dokaz sasluša robota oličenog u jednoj magnetofonskoj kaseti, a danas preti da celo sudstvo bude pretvoreno u armiju robota koja će o ljudskim sudbinama odlučivati po automatizmu. Tu onda nema mesta za Justiciju i njene terazije. Ni Sokrat ne bi uspeo da ubedi Trasinaha da je „sudbina pravičnih bolja i srećnija od sudbine nepravičnih”. Ako je kolektivno učlanjenje bivših sudija u jednu političku stranku način da se ponovo dođe na funkciju, i ako su tačne gradske priče da su pri reizboru neki visoki funkcioneri sastavljali spiskove podobnih sudija, onda je ovo prava pravcata Hirošima sudstva! Umesto zaključka naveo bih jednu dobro poznatu izreku Branka Ćopića, za koju sam tek skoro saznao da je iz njegovog pisma upućenog sudiji Raduloviću: „Znam ja nas, jeb’o ti nas”.
Feđa Dimović
objavljeno: 20/08/2010
