Izvor: Politika, 29.Okt.2012, 11:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od krpljenja čarapa do Fejsbuka
Mala porodična radnja za pozamanteriju već 76 godina opstaje u centru Beograda
Da već 76 godina, praktično na istom mestu u centru Beograda opstaje mala radnja za pozamanteriju, svedoči stara mašina za ugradnju dugmadi, koja kao da je preneta iz nekog muzeja. Tradiciju starog zanata u ovoj radnji majke prenose na ćerke već četiri generacije. Pre pola godine je Branka Đurišić, doskorašnja vlasnica zanatske radnje „Maleniška”, ustupila mesto vlasnice svojoj ćerki >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dragani Jovanović. A Dragana, da bi radnju otvorila svakog jutra u devet časova, dolazi iz Bavaništa u opštini Kovin. Isto kao što je i njena majka Branka decenijama, sve dok nije otišla u penziju, dolazila svakodnevno iz Novog Sada. Kažu, ništa nije teško kad se voli posao koji radiš.
Nekada su radnje sa pozamanterijom bile u Beogradu na svakom koraku, a sada ih je ostalo tek desetak. Ranije su ove vredne žene modu pratile iz čuvenog magazina „Burda”, a sada gledaju „fešn-kanale” na televiziji i koriste internet. Prisutne su i na „Fejsbuku”, ništa ne prepuštaju slučaju. Nisu ih uplašili ni visoki nameti, takse i porezi, ali navode da je to razlog zbog čega je ovaj zanat u izumiranju.
Tradicija je započeta 1936. godine, kada je Brankina baka Marija počela posao – krpljenje bolničkih mantila, popravku čarapa, presvlačenje dugmadi, stavljanje nitni... Radnja im se nalazila svega stotinak metara dalje od mesta gde i danas radi, u Bulevaru kralja Aleksandra 116, a od 2005, odlukom gradskih vlasti preseljeni su u Golsvordijevu ulicu, oko čega i dalje vode sudski spor.
Nisu odustale ni za vreme Drugog svetskog rata, kada je 6. aprila 1941. nemačka bomba srušila njihov objekat – nastavile su da rade u svojoj kući i čekale oslobođenje. Posleratna gradska vlast im je na istom mestu sazidala novu radnju, od 25 kvadratnih metara, i stan za baka Mariju.
Potom je radnju, od 1959. godine, nasledila Brankina majka, Ljubica Jovanović, i ona je radila narednih 30 godina, sve do 1989, kada vlasnica postaje Branka.
– Bila sam njen radnik od 1987. do 1989, a od tada i vlasnik radnje. Sve do ove godine, do aprila meseca, kada sam otišla u penziju. Pre izvesnog vremena sam se razbolela, napunila sam 30 godina radnog staža, 60 godina života i 100 odsto invalidnosti. Sada imam penziju od 22.000 dinara, iako sam celog života plaćala najviše doprinose, kako bih imala što veću penziju – priča Branka.
Dragana je uz majku ceo život provela u ovom poslu. I ona prenosi drugima svoje znanje – već se sprema i peta generacija naslednika. To su njene ćerke Malena (10) i Milica (6).
– Malena, po kojoj se i radnja zove „Maleniška”, već uči pomalo. Mora, naravno, da se prati moda, a posao zahteva rad sa ljudima, mnogo komunikacije, strpljenja i razumevanja. Snalazimo se, iskusne smo – smeje se Dragana.
Majka Branka priča da ponekad mušterije kupe i ono što im ne treba ili im se nešto ne dopadne, pa onda dolaze da zamene, promene, da prebace na drugu stranu. I priseća se slučajeva od pre desetak i više godina.
– Dođe mi jedna mušterija, pa kaže: „Ja sam noćas sanjala dugme.” I onda počne da traži u radnji baš takvo. Ili kaže da je neko dugme kupila kod moje mame, 15 godina pre nego što sam ja preuzela radnju, pa joj je otpalo i htela bi opet isto da stavi. Srećom, 99 odsto mušterija nema ekstra zahteve i dobro znaju šta i kako žele da im se napravi. Veoma sam zahvalna svima njima, za sve ove godine – kaže Branka.
Posao sa pozamanterijom zahteva mnogo ulaganja, mnogo robe na jednom mestu koja čeka svog kupca. Pa, kad se proda – proda se. Važno je da svega ima. Branka je proputovala ceo svet, u potrazi za dugmićima i šljokicama. Pokazuje brojne kutije pune dugmića.
– Podignite samo jednu kutiju, da vidite kako je teška. Sve sam ja to sama donela iz belog sveta – s ponosom ističe.
Branku su pozivali da radi i na modnim revijama u maloj sali hotela „Slavija”. A da bi pratila modni korak, nekoliko puta godišnje morala je da putuje u inostranstvo i nabavlja robu. Dvaput je odlazila čak u Japan da nabavi dugmad, ali obično robu donosi iz Turske i sa Kipra. Odlazila je i u Bugarsku, Grčku, Rumuniju, Italiju, Austriju, Francusku... Koristeći kontakte koje je stvorila još njena baka, a potom i majka, Branka je odlazila direktno u fabrike pozamanterije i kupovala na licu mesta. Sada na daleka putovanja ide ćerka Dragana.
Branka je pre dvadesetak godina bila i potpredsednik Udruženja malih privrednika, novine su često pisale o njoj, gostovala je na televiziji.
– Desilo mi se jednog jutra da uključim televizor i – vidim sebe! A nemam pojma kad su me snimili – smeška se Branka, jedan od poslednjih čuvara starih zanata u Beogradu.
Bojan Bilbija
objavljeno: 29.10.2012.
