Izvor: RTS, 16.Mar.2012, 09:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemilosrdni vladari Silicijumske doline
Fejsbuk, Gugl, Zinga. Oni misle da su sveci američkog kapitalizma. Ali, oni su, u stvari, pravi naslednici magnata iz zlatnog doba kapitalizma s kraja 19. veka, piše američki časopis "Njuzvik".
Kompanije iz Silicijumske doline vole da o sebi misle da su moralno izuzetni. Kada je "Gugl" 2004. godine prvi put izašao na berzu, njegovi "vunderkind" osnivači Leri Pejdž i Sergej Brin napisali su budućim akcionarima pismo koje je, tokom godina, postala Magna carta >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << internet industrije.
U njemu se oni zaklinju da "Gugl" nije konvencionalna, već kompanija fokusirana da od sveta napravi bolje mesto. Njihov manifest u skladu je sa tradicijom Silicijumske doline koja je vredna poštovanja.
"Ne zanima me da budem najbogatiji čovek na groblju. Odlazak u krevet sa svešću da smo uradili nešto divno – e, to je ono što mi znači", istakao je deceniju ranije Stiv Džobs.
I najnoviji članovi panteona Silicijumske doline imaju visoko mišljenje o sebi i svojim motivima. Mark Pinkus, tvorac onlajn igara "Farmvil" i "Reči sa prijateljima", prihvatio je takav stav, pa je prošle godine, kada je njegova kompanija "Zinga" izlazila na berzu, rekao da "igre treba da donose dobro".
"Želimo da pomognemo svetu dok radimo svoje svakodnevne poslove", poručio je Pinkus.
Tvorac "Fejsbuka" Mark Zakerberg, čija bi kompanija vrlo lako mogla da dostigne deset milijardi dolara vrednosti odmah po izlasku na berzu, obećava da će sličnom filozofijom biti vođena i najveća socijalna mreža na svetu.
"Jednostavno rečeno, mi ne poslujemo da bismo zarađivali novac. Mi zarađujemo novac da bismo stvarali bolje usluge. Smatramo da je to dobar način da se nešto izgradi. Mislim da sve više ljudi želi da koristi usluge kompanija koje veruju u nešto drugo osim maksimiziranja profita", ističe Zakerberg.
Posle finansijske krize i velikih potresa na Volstritu poslednjih godina, sve ovo zvuči veoma ohrabrujuće. Vredno radeći u mestima bajkovitih imena, poput Sanivejla (Sunčana dolina) i Mauntin vjua (Planinski vidikovac), preduzetnici stvaraju proizvode kojima žele da unaprede čovečanstvo i od sveta stvore bolje mesto za život.
Takve priče potpuno su drugačije od sve češćih primera bankara koji dobijaju nezaslužene bonuse, a čije su banke spasene državnim intervencijama, kao i bogataša koji plaćaju niže poreze od svojih sekretarica.
Ipak, nije dovoljno samo želeti da se zadržite na visokomoralnoj ravni, bilo da je u pitanju industrija, politika ili religija.
Iako najnoviji milijarderi Silicijumske doline žele sebe da predstave kao svece američkog kapitalizma, oni počinju da liče na nešto sasvim drugo – pljačkaške barone (robber baron – izraz koji se koristi za američke industrijalce iz 19. veka koji su se obogatili na moralno sumnjiv način – prim. prev.). Ispod dukseva sa kapuljačama i japanki vrebaju poslovni ljudi, gramzivi poput industrijalaca sa crnim odelima i visokim cilindrima s kraja 19. veka.
Poput njihovih prethodnika koji su ulagali u železnicu, čelik, bankarstvo i naftu pre jednog veka, preduzetnici Silicijumske doline iskorišćavaju tehnologiju da bi svet učinili efikasnijim.
Taj proces, usput, donosi veliko razmeštanje ekonomije i radne snage, kao i nejednaku raspodelu plena. Baš krajem prošle nedelje, američko ministarstvo pravde upozorilo je "Epl" da planira da tuži tu kompaniju zajedno sa nekoliko američkih izdavača zbog dogovaranja da podignu cenu elektronskih knjiga – monopolističko ponašanje koje bi Džona D. Rokfelera učinilo ponosnim.
"Za vreme Druge industrijske revolucije, ekonomija, predvođena sa 50 izuzetno bogatih pojedinaca, prošla je kroz veliku tranziciju koja je dovela do velike nezaposlenosti", podsetio je Džo Lonsdejl, diplomac univerziteta koji je osnovao jedan od tih tajkuna, Liland Stenford.
"Umesto pljačkaških barona nekad, danas su tehnolozi ti koji uništavaju sve", kaže Lonsdejl.
Nekoliko stanovnika Silicijumske doline počelo je da prepoznaje rizike koje nosi kombinacija moralne oholosti i kreativne destrukcije interneta. Na sastanku iza zatvorenih vrata u Davosu prošlog meseca, direktor kompanije "Sisko sistems" Džon Čembers i Glen Hačins, osnivač vodeće investicione firme "Silver lejk", upozorili su na moguće posledice.
Za razliku od lošeg publiciteta koji je poplavio Volstrit posle finansijske katastrofe, masovni gubitak radnih mesta uzrokovan tehnološkim napretkom mogao bi da izazove ne samo negativnu medijsku kampanju, već i donošenje nove regulative ili, čak, veliki slom internet bezbednosti.
Ono što je očigledno jeste činjenica da za establišment Silicijumske doline postaje veoma teško da tvrdi da je njihovo poslovanje manje zlo, ili veće dobro, od ostatka korporativne Amerike.
Ispod nadmene retorike o moralnoj superiornosti leži profit, motiv koji pokreće svaki biznis, kao i okrutno rivalstvo najvećih industrijskih takmaca.
Eksploatatorska proizvodnja
Uzmimo "Eplove" proizvodne procese u Kini. Sistematično "autsorsujući" sklapanje ajfonova i drugih proizvoda proizvođačima poput kineskog "Fokskona", "Epl" je drastično skresao sveukupnu cenu svojih proizvoda i profit rasporedio deoničarima.
Ovakav potez nije jedinstven, niti je sam po sebi loš. To je uobičajena praksa proizvođača igračaka, hemikalija, ambalaža za hranu, kao i najvećeg dela elektronske industrije. Ali, uspostavljanje distanciranog komercijalnog odnosa ne oslobađa kompaniju od moralne odgovornosti zbog načina na koji njeni partneri tretiraju radnike.
Američki biznismeni su, na primeru kompanije "Najki", naučili lekciju pre više od deset godina, kada je otkriveno da je američki gigant koristio usluge proizvođača koji su ekploatisali decu.
Dobro je poznato da "Epl" od kompanija koje proizvode njihove aparate zahteva da poštuju određeni kodeks ponašanja, ali i redovno izbacuje izveštaje o postignutim rezultatima tokom godine.
To je jedna od činjenica koje su pomogle da američki gigant, sve doskora, izbegne direktne kritike na svoj račun. Međutim, proteklih meseci mnogo prašine su podigli izveštaji o odnosu prema radnicima u "Fokskonovom" kompleksu u Šenženu koji zapošljava 230.000 ljudi.
I pored tih izveštaja, problemi u kineskim pogonima nisu privukli pažnju šire javnosti dok priča nije osvanula na naslovnoj strani Njujork tajmsa. Tek tada je "Epl" dozvolio da Asocijacija za rad zatraži specijalne revizije i provere fabrika njihovih kineskih snabdevača.
Ravnodušnost prema autorskim pravima
Korporativne prečice se ne odnose samo na smanjivanje troškova. Ponekad se ogledaju u tome što se kompanija jednostavno "pravi blesava" i skrene svoj pogled na drugu stranu. Na taj način su IT giganti redovno izbegavali odgovornost, zbog čega su često bili optuživani da ne poštuju autorska prava, pogotovu zato što se radi o rečima, muzici i video zapisima koje "Gugl" i druge slične kompanije ne stvaraju same.
Takvo ponašanje inspirisalo je dva američka kontroverzna antipiratska zakona SOPA (Stop Online Antipiracy Act) i PIPA (Protect Intellectual Property Act). Strah od eventualnog usvajanja ovih akata prouzrokovao je veliko uzbuđenje u Silicijumskoj dolini. Da su zakoni kojim slučajem bili usvojeni, internet provajderi bi bili primorani da blokiraju pristup stranim sajtovima koji izbegavaju američke zakone o autorskim pravima.
Protivnici su žustro skočili u odbranu interneta tvrdeći da će zakoni ograničiti slobodu i otvorenost "mreže". Iako obe strane imaju legitimne zaključke i tvrdnje začuđujuće je koliko su brzo zakonodavci podlegli kampanji protiv antipiratskih zakona koje je pokrenula Silicijumska dolina.
Bivši senator iz Konektikata, Kristofer Dod, sada predsedavajući Filmske asocijacije Amerike, rekao je da je "to najveći uzvratni udarac koji je doživeo". Zanimljivo je i da su profitabilne kompanije poput "Gugla" samo izrazile simpatije, ali nisu i zamračile svoje sajtove, dok je neprofitna Vikipedija, koja nije imala šta da izgubi, u znak protesta "ugasila svetlo".
Zanemarivanje privatnosti
Još veća bitka ostaje da se bije na polju privatnosti, gde su prekršaji Silicijumske doline otišli mnogo dalje od pasivne indiferentnosti koja karakteriše njihov pristup poštovanju autorskih prava.
Pomeranje granica onoga što je, generalno gledano, prihvatljivo, pa čak i pristojno, kada je u pitanju iskorišćavanje ličnih informacija, postalo je dnevna rutina u onlajn svetu. Sitne promene podešavanja na opcijama privatnosti na socijalnim mrežama ili "čačkanje" kodova na aplikacijama mobilnih telefona, mogu da naprave drastičnu razliku u pravim rukama i, bilo da su u pitanju marketinške agencije ili vladine institucija, omoguće pristup informacijama o korisnicima koji ništa ne sumnjaju.
Vašington je do sada, da li zbog altruizma Silicijumske doline ili zbog toga što je previše spor da ide u korak sa njom, ostavljao samoj IT industriji slobodu da reši problem privatnosti. To očito ne funkcioniše.
Teško da jedan dan prođe, a da neka internet ili telekomunikaciona kompanija ne prekorači svoja ovlašćenja i ne naruši privatnost svojih korisnika. Jedan od drastičnih primera je i onaj kada je otkriveno da je "Gugl" promenio kompjuterski kod sa ciljem da prevari Safari veb brauzer na "Eplovim" ajfonovima, kako bi mogao da pristupi privatnim informacijama korisnika, koje su inače zaštićene. Kada je Volstrit džurnal javno upitao najvećeg svetskog pretraživača o tome, "Gugl" je onesposobio kod.
Konstantno pomeranje pomenutih granica privatnosti je verovatno mračna strana hakerske kulture koju veličaju ljudi poput Zakerberga, a koji se dobro razumeju u kompjuterski inženjering.
"Postoji pravi osećaj misije. Veliki broj ljudi ostaje budno po celu noć radeći na rešavanju takvih probleme. Možda zvuči previše ekscentrično, ali taj proces je veoma zanimljiv. Jedino pravilo je da ne postoje pravila", kaže Gart Saloner, dekan Poslovne škole na Stanford univerzitetu.
Iako Saloner tvrdi da internet džinovi, poput Fejsbuka, zadržavaju zdravu ravnotežu između roditeljskog nadzora i pisaca kodova koji izmišljaju nešto potpuno van svih pravila, "velike ribe" Silicijumske doline nisu najgore po pitanju kršenja normi privatnosti.
Tako je prošlog meseca otkriveno da je društvena mreža Pat (Path), na kojoj korisnici razmenjuju slike i poruke sa mobilnih telefona, bez dozvole uzimala i kopirala čitave baze korisničkih podataka. Iako je ta društvena mreža, čim su njeni predstavnici javno upitani o tome, prestala sa praksom nedozvoljenog davanja podataka, postalo je jasno da Pat nije jedina internet aplikacija koja to radi.
Pojedinačno, prekršaji koje Silicijumska dolina čini na polju privatnosti izgledaju kao malecni grehovi. Neki su možda posledica sasvim legitimnih previda inženjera koji su toliko udubljeni u pisanje kodova, da nisu svesni društvenih implikacija onoga što rade. Ili su, možda, posledica korporativne kulture koja, da upotrebimo moto Fejsbuka, propoveda "Kreći se brzo. ‘Razbijaj' stvari". Kako god, kada se sve sakupi na gomilu čini se da su previše puta koristili prečice da bi uvećali vrednost i profitabilnost ličnih informacija kojima trguju - što je zapravo osnovna delatnost mnogih internet kompanija.
Dobri stari kapitalizam
Vašington je najzad počeo da shvata da Silicijumskoj dolini ne može u potpunosti da se veruje. Zbog toga je 23. februara administracija Baraka Obame donela Zakon o privatnosti potrošača i obećala da će ubediti Kongres da dodeli određene instrumente kontrole Federalnoj komisiji za trgovinu i državnim tužiocima kako bi što pre implementirali pomenuti Zakon.
I gle čuda. Dva dana nakon što je Obama obelodanio svoj predlog za zaštitu privatnosti, "Gugl" je imenovao bivšu kongresmenku sa Steten Ajlenda Suzan Molinari da vodi njihovu kancelariju u Vašingtonu.
Nema ničeg malicioznog u činjenici da kompanije unajmljuju lobiste da im zaštite poslove i, ukoliko je moguće, razvodnje nova pravila. Ali, to pokazuje da se u "Guglu" rukovode krilaticom "posao kao inače", a ne, kako često ponavljaju, "nemojte biti zli".
Mardokov model
Jedan od načina na koji su vlasnici i osnivači kompanija Silicijumske doline do sada pokušavali da održe svoje vođstvo jeste nametanje izuzetno velike kontrole akcionarima. Poučen primerima "Gugla" i "Zinge", rukovodioci najveće svetske društvene mreže podeliće investitore, prosto rečeno, na građane prvog i drugog reda. Tako će Zakerbergove akcije nositi deset puta veću važnost kada su u pitanju glasovi u upravnom odboru od onih koje se javno prodaju.
Isto tako, mnogi od kapitalista i milijardera, koji su van javnih kanala investirali u Fejsbuk, uživaće u ogromnoj dobiti. Na toj listi je i Mark Pinkus, osnivač "Zinge". U zamenu za to, mnogi među prvim investitorima daće pravo Zakerbergu da glasa u njihovo ime. I tako će Zakerberg u svojim rukama akumulirati 57 odsto akcionarskih glasova u Fejsbuku, dok, pomalo paradoksalno, poseduje samo petinu akcija.
I baš takva vrsta nepoštenog korporativnog menadžmenta će verovatno dovesti jednog dana do sukobljavanja interesa osnivača i ostalih akcionara, kao što se to već desilo u kompanijama sa sličnim akcionarskim strukturama, poput Mardokovog "Njuz korporejšna".
Međutim, ovakvo stanje ne znači da je Silicijumska dolina prešla na mračnu stranu. Samo da njene vodeće kompanije (koje su među najvećim i najmoćnijim na svetu) igraju po kapitalističkim profitnim pravilima koja vladaju u većem delu korporativne Amerike.
"Sanjari još idu u Kaliforniju i imaju velike vizije o menjanju sveta. Ali većina ljudi samo pokušava da se obogati kao i svi ostali", ističe izvršni direktor kompanije "Tek Stars" Dejvid Tiš.
Isto tako su i prvobitni industrijalci s kraja 19. veka imali dobre namere kada su gradili železnicu širom Amerike kako bi povezali velike gradove ili pravili naftne bušotine koje su omogućavale rast industrije. Ipak, poslovanje njihovih imperija je na kraju moralo da bude regulisano i zauzdano, a dešavalo se da neke od njih budu uništene.
Uzvišene reči i ideje dobre su za motivisanje zaposlenih ili za podsticanje prodaje, ali mogu da posluže i kao paravan za sakrivanje pravih motiva koji se kose za širim interesima potrošača i društva. Potrebno je više od elegantnih obećanja da bi se obezbedilo da jačanje Silicijumske doline bude dobro za čitav svet.
