Izvor: Luftika.rs, 09.Sep.2019, 14:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Majke devojčice sa posebnim potrebama: Roditelji, naučite decu da moja Mila nije čudovište
Na roditeljima je da se pobrinu da njihovo dete nauči o toleranciji, da prihvati drugačije, da ima razumevanja, da saoseća, da jednog dana postane dobra osoba. Jedna mama je htela da ih podseti na to.
Tanja Tomić Domić je putem Facebooka uputila poruku svim roditeljima, podelivši svoje iskustvo kao majka deteta s posebnim potrebama.
„Dragi prijatelji (znani i neznani), većina vas zna da sam majka dvoje divne djece. >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << Nažalost, Mila je dijete s teškoćama. Ona nije izabrala taj put. Ni mi, kao njena obitelj nismo. Kao i ostale obitelji djece s teškoćama. Jednostavno smo se našli u toj priči i trudimo se najviše što možemo. Da je lako, nije“, navela je u svom „otvorenom pismu“.
U osnovi je jedna molba, a činjenica da je ova žena osetila potrebu da je uputi posebno je poražavajuća za savremeno društvo.
Šta treba da se desi da bi se roditelji teško bolesne dece u Srbiji tretirali kao Živa Bića?
Dragi prijatelji(znani i neznani),Vecina vas zna da sam majka dvoje divne djece.Nazalost,Mila je dijete s…
Gepostet von Tanja Tomic Domic am Dienstag, 3. September 2019
„Javljam vam se s molbom da odvojite pet minuta i razgovarate sa svojom djecom da nisu svi rođeni pod sretnom zvijezdom da budu zdravi. Naučite ih da nije se lijepo rugati i upirati prstom, da nije lijepo govoriti za djecu s teškoćama da su čudovišta, da nije lijepo pitati je li pametnija ona ili pas. Sin nam je puno puta bio predmet izrugivanja radi nje, ni kriv ni dužan. Puno puta nam se stisnulo srce i oči zasuzile. Nama je Mila savršena takva kakva je. Molim vas, naučite ih da je i drugačije nekome savršeno“, podvukla je Tanja Tomić Domić.
Njen status imao je više od hiljadu i po šerova za samo par dana, a iz celog regiona ljudi joj se javljaju sa svojim iskustvima i porukama podrške, ali i tumačenjima okrutnog ponašanja dece prema maloj Mili.
„Nisu deca kriva, roditelji ih tako usmeravaju. Smatram i nadam se, nenamerno, ali to u deci ostavlja trag i pitanje: zašto moram da se držim podalje od tog deteta?“
„Roditelji su ti koje prave razliku i govore svojoj djeci ona su bolesna i koji doslovno bulje u to dijete i odmjeravaju ga kao da su vidjeli ne znam ni ja što… Žalosno ali istinito… Budite hrabri za svoju djecu samo tako ćete to moći podnijeti.“
„Apsolutno kriva poruka…Mislite da roditelji trebaju nešto naučiti svoju nepristojnu i okrutnu djecu? Ne, ne… Djeca neće sama od sebe reći vašem djetetu da je čudovište i slično… Možda će nevino pitati zašto je drugačije… Nisu djeca taj krivac kojeg nevini roditelji trebaju nešto podučiti što nisu… Treba se posebno potruditi da se u djecu usadi mržnja prema drugom djetetu, da ih se nauči ovim izrazima, da ih se nauči rugati i izrugivati. Omalovažavati. Za to je potreban poseban „trud“ roditelja. Mi djecu to možemo pokušati podučiti mimo roditelja, u vrtićima i školi.“
Mišljenja su različita o tome gde se „uči“, a gde „leči“ surovost. Izvesno je samo da društvo u kojem se tako nešto dešava ide u opasno pogrešnom pravcu.
U Srbiji ljudi misle da ne treba da ti čestitaju kada rodiš dete sa Daunovim sindromom
Izvor: Noizz
.jpg)
