Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 15.Jan.2017, 18:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Narodna kujna
Kako su, sto godina pre nego što će priroda stvoriti Fejsbuk i ostale društvene mreže, sva domaćinstva imala ne samo istovetan način zdrave ishrane nego jedan te isti dnevni i nedeljni jelovnik? Hrana se nije delila na zdravu i nezdravu, nešto je moglo samo da prokisne, da se ubuđa ili užegne, čak i ono što se oslojanilo ostajalo je u opticaju, jela su delila su se na friška i ona koja su jedared ili dvared podgrevana. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << U razvijenim zemljama naučnici su možda već čačkali nešto oko genetike, mi još nismo bili čuli ni za staklenu baštu, a povrće koje je baba sejala čelo bašte, na utrinama, naravno da je bilo neprskano, ni slutilo nije da će jednog lepog dana poneti otmenu etiketu organskog.
U ponedeljak bi još ostalo rinflajša i kolača od prethodnog dana, što je uglavnom bilo dovoljno za ručak; fruštuk su mogla biti jaja, sama, sa lukom, ili sa sirom, ’lebac udrobljen u mleko, čvarci ili švargle zvane čvargle (iz poštovanja prema čvarcima), popara ili mandara; za večeru nasuvo sa sirom, ili nešto iz rerne, neka monokultura: krompir u čakšire, ili kriške ludaje koje se mogu jesti u prirodnom stanju, a slobodno ih je posuti i šećerom.
Dvared nedeljno jeo se pasulj, sreda i petak bili su dani posvećeni ovoj mahunastoj biljci, zvuči dosadno, ali se pasulj delio najpre na beli i žuti, pa je mogao biti gust ili čorbast, ni to nije sve, mogao je biti sa rebrima, sa slaninom, sa kožurom... U četvrtak si se mogao nadati kolačima: skoverci, ukusni toliko da ti ni pekmez ne treba dok su vrući, krofne isto, malo manje od rukometne lopte, ako je uzmeš vrelu, prelomiš je napola i ne znaš bi li je mirisao ili bi otkinuo prvi zalogaj, na četiri ili pet kuća dolazio je jedan špric za istoimene krofne, izum nepoznate domaćice sa nemačkog govornog područja, rezanci sa makom bili su i poslastica za maloletnike i zvanična večera za ostale (jedino ako dolaze radeni morala je biti jaka večera). Subotom je reduša imala punu umetničku slobodu, da odabere šta će kuvati, a nedelja se znala: supa, rinflajš i kolači.
Nedelja se od ostalih dana odsekla po svemu: ne čuje se kloparanje kola, sokak je čistiji nego radnim danima (kad si takođe dužan da oližeš sve naspram svog grunta), ljudi obrijani, u čistim košuljama, crkvene žene žure na službu, uniformisane u crno ili teget, tek poneka mlađa parohijanka imala je pravo da poveže maramu sa tufnama, koje se vide samo izbliza, muškarci manje privrženi veri otaca izneli bi na sokak hoklicu i par stoličica koje služe kad se muze krava: po svetlozelenoj površini hoklice evo ih već udaraju madžarskim kartama, igraju filka, tajanstvenu igru u čija me pravila niko nije ni uputio, jer niko od mojih rodova nije imao taj špil od trideset dve karte izuzetne lepote i kolora, moji otac i deda koji su se međusobno po svemu razlikovali bili su jedinstveni u preziru prema kartanju, i tek kod uja-Slavka naučiću koja je koja karta i u čemu je tajna tablića, ali te međunarodne karte nisu bile ni prineti onim madžarskim, gde su odlično izgledali ne samo ugarski velikaši i njihova živopisna odora koja je nadahnula nepoznatog likovnog umetnika, nego su lepo izgledale i karte čija je nominalna vrednost bila mnogo niža: sviđala mi se i šara na njihovoj zamašćenoj poleđini.
Vreme za nedeljni ručak bilo je podne, leti bi astal bio iznesen pod jabuku, posle ručka se kroz otvorene prozore odasvud čuje prenos fudbalskih utakmica, daleko je još do „Vesele večeri“, nakon koje gasi se i radio i svetlo: sutra se radi!
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake nedelje na Prvom programu RTV u 14.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
