Izvor: Politika, 27.Sep.2014, 21:59 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako iznijansirati zakon o psima rata
Predsednik skupštinskog Obora za kontrolu službi bezbednosti Momir Stojanović kaže da treba razmotriti da li donošenjem takvog zakona mi, hipotetički govoreći, onemogućavamo naše građane da pomognu svojim sunarodnicima u nevolji
Da li će fotografije ljudi u uniformama i s oružjem u rukama, okačene na „Fejsbuku”, biti dovoljan dokaz da su te osobe –psi rata – izvršile krivično delo učestvovanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi, koje bi već sledećeg meseca trebalo da bude uvedeno u naš zakonodavni sistem? Može li po tom osnovu da odgovara nekadašnji novinar i bivši portparol Protivterorističke jedinice MUP-a Srbije Radomir Počuča, koji fotografijama koje postavlja na društvenim mrežama potvrđuje da se nalazi među proruskim borcima u Ukrajini?
Momir Stojanović, predsednik skupštinskog Obora za kontrolu službi bezbednosti i član Odbora za odbranu i unutrašnje poslove, član vladajuće Srpske napredne stranke, smatra da samo fotografije na društvenim mrežama nisu dovoljne za dokazivanje krivičnog dela. Kako navodi, za to su potrebne relevantnije činjenice, kao i svedoci.
Da li je javnim istupima sebi napravio problem pred našim budućim zakonom izvesni Novopazarac Ismail el Mudžahid, koga list „Informer” predstavlja kao komandanta mudžahedina iz Sandžaka i BiH u Siriji? I koliko novo zakonsko rešenje znači za ljude poput njega, budući da on za ovaj list govori: „Pa ja ne živim da bih poštovao zakone ove ili one zemlje, moj život je posvećen samo jednom zakonu – verskom”.
Predlog zakona o dopunama Krivičnog zakonika, čijim će usvajanjem učestvovanje u ratovima u drugim zemljama, kao i regrutovanje i slanje ljudi na strana ratišta, biti proglašeni krivičnim delima, ima samo dva člana, ali bi, utisak je, skupštinska rasprava o njima mogla da potraje. Iza jasne ideje da se na ovaj način spreči ili smanji odlazak državljana Srbije u ratove u drugim zemljama, pojavilo se mnogo dilema – od toga da li se ovakvim zabranama krše neka ljudska prava, do pitanja kako prepoznati ova krivična dela.
Momir Stojanović ukazuje na još jedno pitanje koje treba razmotriti: da li donošenjem takvog zakona mi, hipotetički govoreći, onemogućavamo naše građane da pomognu svojim sunarodnicima u nevolji? Šta, na primer, ako na severu Kosova i Metohije radikalni Albanci krenu u etničko čišćenje – da li to znači da naši građani ne mogu da priskoče u pomoć Srbima na KiM? Stojanović, ipak, kako ističe, veruje da će se novim zakonskim rešenjima na pravi način razvejati razne dileme i istaći sve ove nijanse.
Ministar pravde Nikola Selaković, čini se, nema toliko sumnji. On je pre nekoliko dana za „Naše novine” izjavio, između ostalog, da nije teško pred sudom dokazati da je neko otišao u inostranstvo da ratuje. „Ne verujem da postoje ljudi koji danas u Irak putuju iz turističkih razloga ili neko ide u ratnu zonu Iraka da bi sklapao poslovne ugovore”, kaže on.
Opet, na pitanje da li takav zakon o plaćenicima krši Deklaraciju UN o ljudskim pravima (pravo na udruživanje, slobodno kretanje, izbor zanimanja…), Selaković odgovara kategorično – ne: „Zloupotrebom ljudskih prava takođe se nanosi šteta, kao i kršenjem ljudskih prava. Ako pogledate oružanu pobunu kosovskih Albanaca 1998, ona je od jedne strane sveta bila prepoznata kao terorizam, ali je za njih to bila borba za ljudska prava. Oni su ostvarivali ljudska prava ubijajući policajce i vojnike u Srbiji. Mi smo to nazvali terorizmom. Isto je i za udruživanje. Nije isto kada se udružujemo da sakupljamo pečurke i da ratujemo.”
A šta ćemo sa problemom posrednika, onih koji regrutuju pse rata, obezbeđuju im obuku i put u inostranstvo? I ne postiže li se, možda, bolji efekat ako se njihov posao osujeti? Momir Stojanović ukazuje da takvih posrednika danas ima mnogo i oni to čine pod plaštom nekakvih agencija za zapošljavanje, turističkih agencija i slično. Na pitanje da li su neke takveagencije evidentirane na našem tlu, odnosno ima li operativnih podataka o tome, on ističe da su one mahom iz vodećih zemalja EU i iz SAD.
„To je problem. One nisu registrovane na našoj teritoriji pa je samim tim otežano praćenje njihovih aktivnosti. S druge strane, te organizacije koje su sada posrednici, nekada su bile u veoma bliskoj vezi s nekim obaveštajno-bezbednosnim sistemima nekih vodećih svetskih sila, kada je tim obaveštajno-bezbednosnim sistemima odgovaralo da kroz tu formu šalju svoje ljude negde. Sada, kada je to postalo vrlo opasno, pitanje je kako dokazati kriminalne aktivnosti tih posredničkih organizacija i ko, ustvari, iza njih stoji”, ističe Stojanović za „Politiku”.
B. Baković
objavljeno: 28.09.2014
