Izvor: Politika, 10.Dec.2013, 21:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gumica globalizma
Slobodan Vladušić: Mi, izbrisani, Laguna, 2013.
Određujući roman Mi, izbrisani kao video-igru, Slobodan Vladušić je više želeo da roman pozicionira u metanarativni kontekst hipertekstualnosti, nego što je zaista verovao da je moguće stvoriti novo hibridno ostvarenje. U skladu sa poetikom kiber-panka, roman je „priključen“ na virtuelne prostore veba, fejsbuka i video-igrica, te se „dodaci“ odista mogu pronaći na sajtu samog pisca. Pitanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se postavlja (na koje u samom tkivu romana nema zadovoljavajućeg odgovora) - kako pisac jedne zaokružene narativne celine motiviše čitaoca da se nakon čitanja romana odluči da za opštepoznate odrednice (Mik Džeger ili Fejsbuk), par meseci kasnije potraži na sajtu objašnjenje ili komentar, ma koliko oni bili lucidno napisani? Pre će biti da je i podnaslovu i fusnotama namenjena dvostruka funkcija – udice za one koji nove medije pretpostavljaju knjizi i za one druge - skretanja pažnje na banalnost niskobudžetnog života. U poetičkom kontekstu obe intervencije predstavljaju opsene, višak koji zavarava čitaoca da se roman može multimedijom suštinski proširiti.
Međutim, insistiranje da se narativ „proširi“, ima i drugu funkciju – posredne evokacije ideja Maršala Makluana, da su mediji čovekove proteze, veštački produžeci čula. Asocijativno se dalje nadovezuju i Makluanove teze o svetu kao „globalnom selu“, gde se proročki anticipira pojava interneta i njegov globalni karakter. Vladušić će, kritički nastrojenim tonalitetom, u jednom pasusu navesti ključ za čitanje romana, a to je ideja o pogubnosti globalnog poretka koji (u skladu sa naslovom) briše razlike: „...lepota se više ne razlikuje, odeća i obuća se više ne razlikuju, iskustva se više ne razlikuju. Ovo je ravna linija i ovo je smrt....“
Naglašavajući potrebu obnove dehumanizovanog društva kroz lični čin, autor glavnom liku daje ime Milenka Pavlovića, pilota koji je tokom bombardovanja Srbije 1999. uzleteo svesno rizikujući život. Na simboličkoj ravni ovaj heroj i njegov nastup „sam protiv svih“ je izuzetak, razlikovna komponenta potrebna piscu da bi isti takav simbolički korpus prebacio junaku romana koji valja da ima hrabrosti da se usprotivi nasilju, banalnosti, postojećem poretku (nad)moći globalističke mašinerije, vladavini tehnokratije, pitanjima zaborava i sećanja kao ključnih odrednica identiteta itd. Neodlučni junak, međutim, neprestano ponavljajući rečenicu „ni sam ne znam zašto“, permanentno podriva i dovodi u pitanje osnovne postavke romana te ovaj neodlučno vibrira između distopije i utopije. Nije suvišno napomenuti ni da se u glavnom liku romana spajaju dve gotovo nespojive ideološke žiže romana – metaforično izbrisani (neautentični ljudi globalizma) i fizički izbrisani (stradali na Kosovu i tokom rata 1999), ali je izlišno na ovom mestu pokretati raspravu o ispravnosti anti-globalističkih poruka i angažovanosti ovog romana sa tezom, jer prostor dozvoljava tek da se ukaže na to da je Mi, izbrisani roman veoma složene konstrukcije.
Iako zatrpan odrednicama i fusnotama što ga zagušuju poput informatičkog đubreta koje generiše internet, roman Mi, izbrisani pripada tzv. „akademskoj prozi“ i kao takav on nezavisno od pseudo-informacija, u jednom gotovo podzemnom toku, opstaje na brojnim intertekstualnim vezama. Mnoge od njih su književne - dela Stanislava Lema, Viljema Gibsona, Ejmisa, Delila, Miljkovića i još mnogih, ili filozofske – ideje Valtera Benjamina (ali i asocijacije na knjigu Žizele Frojnd o fotografiji koja je podstakla Benjamina da napiše genijalni esej, Umetničko delo u razdoblju njegove tehničke reprodukcije, koji se takođe iščitava u ovom romanu), a potom i Ernesta Jingera, Karela Kosika. Ne treba ovde prenebregnuti ni činjenicu da ovi filozofi besprekornih biografija posredno treba da pruže alibi idejnoj osnovi samog romana koji provocira ne samo tezama što se mogu osporavati ili pak zagovarati, već pre svega intrigira svojim veoma složenim narativom i zahtevno ispletenim romanesknim tkanjem čije su najslabije tačke pokušaji da se dodvori publici svikloj na palp sadržaje, a najčvršća uporišta intertekstualne zamke koje valja otkrivati u jednoj suštinski postmodernistički koncipiranoj književnoj igri.
Jasmina Vrbavac
objavljeno: 10.12.2013
Pogledaj vesti o: Facebook
