Izvor: Politika, 12.Jun.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Gde je ključ vaših tajni
Dok su sumnja da tajne službe špijuniraju naloge ljudi na društvenim mrežama, sve više ljudi postaju „haktivisti” i izražavaju svoj bunt
Kada je nedavno osnivač „Vikiliksa” Džulijan Asanž optužio „Fejsbuk”, „Gugl” i „Jahu” da aktivno pomažu američkim obaveštajnim mrežama da špijuniraju građane, mnogi su se zapitali ko zaista ima pristup njihovoj prepisci, fotografijama, podacima i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << brojnim ličnim podacima koji su smešteni na društvenim mrežama i elektonskoj pošti na internetu.
„Fejsbuk je nagora mašinerija za špijuniranje koja je ikada smišljena. To je najobuhvatnija svetska baza podataka o ljudima, njihovim odnosima, imenima, adresama i komunikaciji, a sve to se nalazi u SAD i američke obaveštajne agencije imaju tome pristup”, rekao je Asanž u intervjuu za „Raša tudej”, dodajući da „Fejsbuk”, „Gugl” i „Jahu” imaju ugrađene programe (takozvani interfejs) koji američkim obaveštajnim agencijama omogućavaju pristup njihovim bazama podataka.
U razgovoru za „Politiku” Kenet Girs, ekspert američke vojske za sajber-odbranu, u dva navrata je izbegao direktan odgovor na pitanje da li američke tajne službe imaju direktan pristup nalozima na društvenim mrežama i elektronskoj pošti baziranoj na internetu. Prema njegovim rečima, kad god otvarate neki nalog na iternetu za koji je neophodno da unesete svoju lozinku, ta lozinka se neminovno skladišti u bazi podataka te mreže što znači neko može da je iskoristi.
„Fejsbuk, Gugl i Jahu moraju da imaju vašu lozinku jer kako bi drugačije se potvrdilo da znate lozinku kad želite da pristupite svom nalogu. Naravno, pitanje je kako sprečiti zloupotrebe, Osim toga, ovim kompanijama je neophodan takozvani `bekdor` pristup nalozima korisnika, jer jedino tako mogu da poboljšavaju aplikaciju”, objašnjava Girs i ističe da mora da se zakonski uredi praćenje na internetu.
On dodaje da više nije teško ni lozinke „provaliti”, jer koliko god da je lozinka komplikovana, na otkrivanju kombinacije znakova i brojki u lozinki rade kompjuteri a, kako ističe „kompjuteri se ne umaraju”. Girs ističe da je on, ipak, optimističan po pitanju toga da li je dobra ili ne ogromna povezanost koja je ostvarena internetom.
Dok obične korisnike društvenih mreža brine kako tajne službe mogu da koriste njihove podatke, s druge strane, tajne službe često zastrašuje to kako se društvene mreže mogu iskoristiti ne samo za mobilizaciju ljudi na političke promene, poput onih u Egiptu, već i za sajber-napade.
Bezbednosne službe najviše brine anonimnost i asimetričnost sajber-napada, koja se možda najviše pokazala kada su finansijske kompanije „Viza” i „Masterkard” bile na udaru hakera širom sveta jer su pod pritiskom američke vlade odbile da pružaju finansijske usluge organizaciji „Vikiliks” koja je objavila poverljive američke diplomatske depeše.
Interesantno je da u napadu nisu učestvovali samo „profesionalni” hakeri, već i takozvani obični građani koji su mogli svoj bunt da izraze tako što bi sa interneta skinuli određeni program dizajniran za takozvani „DDos” napad. Oni su praktično bili takozvani „haktivisti”, odnosno hakeri koji su aktivisti za određenu ideju.
Bilo je dovoljno da u ovaj program upišu adresu sajta kompanije koju su napadaju i da pokrenu program u određeno vreme u toku dana, kada i ostali haktivisti. Budući da program umnožava broj poseta sa jedne IP adrese, napadnuti sajtovi bivaju preopterećeni i lako budu srušeni.
N. R.
objavljeno: 13.06.2011.
