Izvor: Politika, 06.Jul.2011, 01:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fotografije ubijene devojčice šokirale Hrvatsku
Objavljivanje dokaza svirepog zločina tumači se kao pokušaj da se šok-terapijom olakša suočavanje Hrvatske s prošlošću
Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb – Fotografije ubijene srpske devojčice Aleksandre Zec (12) s rukama zavezanim na leđima, koje je ovih dana objavio „Jutarnji list”, šokirale su hrvatsku javnost, što se vidi po brojnim reakcijama građana preko „Fejsbuka” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i medija na Internetu. Međutim, reč je o svojevrsnom društvenom fenomenu dubljih korena, budući da se praktično godinama sve zna o ovom slučaju u kojem su krajem 1991. godine u Zagrebu svirepo ubijeni otac, majka i ćerka, dok su od porodice Zec preživeli samo mlađi brat i sestra, jer ih ubice slučajno nisu videle.
Pojedini mediji su o njemu iscrpno pisali još od 1993. godine kada je ovaj mučki zločin (i još mučkiji pravosudni epilog) javno potvrđen, ali za sve te godine nadređeni ovim ubicama Tomislav Merčep nije ni saslušan, a kamoli pozvan na odgovornost, iako svi dokazi ukazuju da je za to kriva njegova „specijalna jedinica MUP-a”.
Merčep je očito uživao još nerazjašnjenu visoku zaštitu iako je još uoči bitke za Vukovar priveden u Zagreb zbog likvidacija srpskih civila u tom gradu, koja su posebno učestala u letnjim mesecima 1991. i za koja do danas takođe još niko nije odgovarao.
Međutim, odmah je pušten i još unapređen – imenovan je za savetnika ministra unutrašnjih poslova i postao komandant specijalne jedinice rezervnog sastava MUP-a Hrvatske. Ta „čuvena” jedinica je zatim počinila brojne ratne zločine na području Pakračke Poljane, Zagreba (nikada nije do kraja istraženo i objavljeno koliko je u stvari Srba ubijeno i njihovih kuća minirano i spaljeno u glavnom gradu Hrvatske), Gospića i drugih mesta kuda je prolazila.
Počinioci gnusnog zločina nad porodicom Zec usred Zagreba nisu osuđeni iako su sve priznali i opisali detalje zločina, jer je prilikom njihovog davanja iskaza „slučajno” napravljena proceduralna greška – da su saslušani bez advokata – zbog koje navodno više nisu mogli biti osuđeni za to krivično delo. Petorica ubica osuđena su tek u septembru 2009, ali zbog ubistva svog suborca Saše za kojeg su posumnjali da je „srpski špijun” i protivzakonito privođenje trojice srpskih civila.
Ubica Aleksandre Siniša Rimac (u međuvremenu odlikovan nekoliko puta, bio je u ličnom obezbeđenju ministra odbrane Gojka Šuška i na kraju nagrađen činom pukovnika) tada je osuđen na osam godina zatvora, što mu je milošću predsednika Stjepana Mesića početkom 2010. umanjeno za godinu dana.
Ublažavanje kazne takvom zločincu izazvalo je različite reakcije, a predsednik Srbije Boris Tadić tada je izjavio: „Kada hrvatski predsednik koji je na odlasku pomiluje zločinca koji je ubijao srpsku decu samo zato što su druge nacionalnosti, onda je to čin za svaku osudu i duboka antievropska i anticivilizacijska odluka s one strane razuma.”
Tako se ova mučna ratna priča razvlačila u Hrvatskoj bez većih uzbuđenja i emocija sve donedavno, dok iznenada u decembru prošle godine nije uhapšen Tomislav Merčep. Tome činu prethodio je izveštaj Amnesti internešenela, koji je posle konačne presude sličnom zločincu iz Osijeka Branimiru Glavašu objavio da postoji dovoljno razloga da se pokrene istraga protiv još tri osobe – Tomislava Merčepa, Vladimira Šeksa i Davora Domazeta Loše. Nedugo zatim usledilo je hapšenje Merčepa, za kojeg se posle toga više ništa ne čuje osim da se od navodnog moždanog udara oporavlja u banji na državni račun, jer je pritvorenik.
Objavljujući šokantne fotografije ubijene Aleksandre, „Jutarnji list” je objasnio da su „hapšenja Tomislava Merčepa i Đure Brodarca prokomentarisana uobičajenim anahrono-folklornim jezikom većeg dela hrvatske javnosti, kao prinošenje poslednjih žrtava na oltar ulaska Hrvatske u Evropsku uniju”, odnosno da je „hrvatska Vlada morala uveriti Brisel da misli ozbiljno u vezi sa suđenjima za ratne zločine, pa je uhapsila glavne protagoniste dvaju kapitalnih slučajeva”.
Redakcija zagrebačkog lista tome nastojanju očito dodaje svoj prilog, da domaćoj javnosti, poprilično impregniranoj propagandom proteklih godina, ovakvom šok-terapijom olakša suočavanje s nedavnom prošlošću, odnosno da lakše prihvati činjenicu da su i s hrvatske strane počinjeni ratni zločini za koje sledi pravosudni epilog. Pogotovo što će Hrvatska do konačnog prijema u EU tokom naredne dve godine biti pod pažljivom kontrolom kako sprovodi ono na šta se obavezala u svom pristupanju evropskim normama ponašanja.
Radoje Arsenić
objavljeno: 06.07.2011
