Izvor: Politika, 17.Maj.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Fejsbuk i emotivni doživljaj porodice
Situacija generacijskog jaza, koja je izazvana kulturnim jazom, rađa međugeneracijsku ravnodušnost
Našu društvenu situaciju karakteriše masovni i masivni gubitak identiteta predtranzicijskih generacija i traganje za identitetima tranzicijskih generacija. U ovom sklopu okolnosti sigurno je da dolazi do generacijskog jaza: naprosto, tranzicijske generacije ne mogu ni da naslute životne okvire, institucije, poimanja, navike koji su proizveli identitete predtranzicijskih generacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i koji su sada slupani u paramparčad.
I dok predtranzicijske generacije s nostalgijom, ili čak otporom, pa i mržnjom, gledaju na sve što se zbiva u tranziciji, i na predstavnike tranziocionih modela i ponašanja, mlade generacije imaju preča posla: pokušavaju da se snađu u vrtlogu struja kojima ih tranzicija nosi.
Ova bitna različitost koja može ići i do antagonizama, ne mora biti prisutna na svim nivoima društvenih odnosa i na svim ravnima. U porodici, koja inače kod nas (ali i šire) doživljava jednu „retradicionalizaciju”, osećajna dimenzija vezanosti za članove porodice i porodicu kao rodno mesto identitetskih praksi može biti veoma snažna, uprkos razilaženju članova na ostalim vanporodičnim aspektima funkcionisanja.
Ali i ta osećajna vezanost je veoma krhka, ona postoji samo ako porodica, tj. roditelji i drugi, tolerišu individualističke i postmodernističke obrasce ponašanja mladih, a to znači površnost odnosa, neobaveznost i crtu narcisističkog egoizma kada je u pitanju odnos prema materijalnoj potrošnji.
U slučaju našeg društva, ali i većine razvijenih društava, gde se pojavljuje demografski disbalans u odnosima starijih i mlađih generacija, ekonomske suprotstavljenosti na generacijskom planu mogu dobiti veoma snažne izraze u različitim interesno-političkim ideologijama i političko-stranačkim borbama: uz isti nivo stagnirajućeg dohotka realno pitanje jeste čije potrebe treba da dobiju finansijsko prvenstvo - potrebe starih (penzije, lečenje, osiguranje) ili investicije za zapošljavanje (mladih)? Političari imaju demagoški odgovor na tu dilemu: rešenje je u ekonomskom razvoju, ali u sadašnjim uslovima takvog razvoja ne može biti, jer nedostaju njegovi novi i stvarni pokretači.
U slučaju našeg društva i njegovog materijalnog i kulturnog siromaštva, prepreka za generacijsko razumevanje, ako ne i otvoreno postavljanje jaza, može biti i već jeste sve ubrzaniji tehnološki razvoj baziran na računarskim tehnologijama, gde starije, pa i srednje generacije doživljavaju izvesnu vrstu inferiornosti. Ovde se možemo upitati koliko je emotivni doživljaj porodice i pojedinih njenih članova, a naročito najstarijih (baba i deda u porodičnom domu) za jednog mladog čoveka oslabljen i postaje gotovo irealan u usporedbi s virtuelnim doživljajima koje nude Fejsbuk i druge društvene mreže komunikacija?
Napokon, tu je čitav postmoderni horizont kulturnog izražavanja i stvaralaštva koji daje enormni razmah raznim identiteskim iskustvima i praksama mladih a za koje su njihovi roditelji, da ne kažemo još starije generacije, gotovo sasvim isključeni, bilo što su im fizički i fiziološki nedostupne kao takve, bilo što o takvim iskustvima i praksama imaju sasvim oprečne i negativne stavove ili uopšte za njih nemaju nikakve potrebe, a ni okolnosti da dođu u kontakt sa njima.
Naravno da su to sve pretpostavke za stvaranje situacije u kojoj generacije roditelja i dece postoje i žive jedni pored drugih, ali ne i jedni sa drugima. Situacija generacijskog jaza, koja je izazvana kulturnim jazom, ali i obratno, rađa međugeneracijsku ravnodušnost, isključuje ili slabi međugeneracijsku solidarnost, ali time dovodi i do razaranja bitnih zajedničkih društvenih tradicija i identiteta koji pogoduju procesima globalizacije.
Margaret Mid, jedna od velikana društvenih nauka prošloga veka, u jednom od svojih poslednjih eseja, konstatovala je da društvo dolazi u fazu „prefigurativne kulture” u kojoj će ulogu vođa i učitelja dobiti potomci koji će „prednjačiti u izgradnji otvorenog sistema”, a starije generacije im se moraju pridružiti u postavljanju pitanja, a ne samo u davanju gotovih odgovora”. Čini mi se da smo u našim uslovima došli do situacije u kojoj mlađe generacije nastoje da daju gotove odgovore (bar kad je o politici i ekonomiji reč), a starije ne pokušavaju ni da postavljaju pitanja.
Profesor univerziteta (u penziji)
Anđelka Milić
objavljeno: 18.05.2012.
Pogledaj vesti o: Facebook
