Izvor: B92, 05.Nov.2010, 13:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Društvena mreža: Slobodan like this
Evo tri razloga zbog kojih biste svakako morali da pogledate ovaj film:
...on se time bavi na način koji će vam biti potpuno razumljiv i još više kul.
Nisam siguran koliko zasluge za to treba da idu reditelju Davidu Fincheru. Osim ako on sam nije odlučio da ne prčka mnogo po fenomenalnom scenariju Aarona Sorkina. Ili da baš Jesse Eisenberga igra Marka Zuckerberga. (Pročitajte ponovo prethodno rečeno u slučaju da mislite >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << da sam Fincheru odrekao bilo kakve zasluge za ovaj film)
Krenimo od scenarija. Facebook, kao „west wing" pismenog „swwweta", je Sorkinov teren. Ako neko razume kako i zašto i (što je najvažnije) KOME treba ispričati priču o potencijalno najuticajnijoj izmišljotini poslednjih deset godina, to je on. U tretmanu Ben Mezrichovog bestselera The Accidental Billionaires, on je, kao pravi znalac, krenuo od onoga „kome". Zato je Društvena mreža omeđena ljubavnom pričom i to nesrećno, ali pravedno, završenom. Džiber kao Zuckerberg nije zaslužio curu kao što je Erica i svaki gledalac će vam reći da ima neke kosmičke pravde u tome što je dobio skoro sve na svetu, sem nje. Dalje, Sorkin u suštini zadržava hronološki obrazac u pričanju „ovakvih priča", ali zna da „baš ova" mora da bude daleko ambicioznija i zato je kroz vešto isprepletene tokove praktično lansira sa njena dva kraja tj sa dve pravne rasprave oko ko-autorstva nad Facebookom, koje su Zuckerberga učinile pobednikom, ali i jedinim gubitnikom „ljudskog" (ne i sasvim- jer tu je tužna ljubavna priča, taman toliko da on ostane „ljudsko biće" u našim očima). Neprekidni skokovi iz daleke u bliskiju prošlost dali su, inače nepreterano zanimljivim, stvarima (programiranje sajta i njegov razvoj) neophodnu dinamiku i, praktično, napravili skoro trileroznu atmosferu. Adrenalin koji će vas zasuti od pokušaja da na samom početku razumete „o čemu ovi ljudi pričaju" neće jenjavati do samog kraja. Sorkinovski barokni dijalozi su tu, baš kao i „sučeljeni ljudi" koji (kroz pomenute rasprave) žive i „oživljavaju" spornu prošlost u širokoj ekspoziciji povređenih osećanja i pažljivo (ne)biranih reči.
Ali sve je to dato besprekorno jasno. Neki ljudi su imali jednu ideju, Zuckerberg je u njoj prepoznao mane i prednosti i, kako oni sami rekoše, „na trku zakazanu u ponedeljak, on je izašao u nedelju". I pobedio. Odnos sa njegovim najboljim prijateljem ilustracija je one stare da prijatelje i pare ne valja mešati. Jer se većina ljudi olako odlučuje za ono drugo. Treći nivo priče, onaj koji se tiče uplitanja Seana Parkera (momka koji je izmislio Napster) jeste njen „đavolasti" momenat koji je pokazao ko su novi milijarderi, kao i kako oni sami i svet oko njih mora da funkcioniše, ako želi da se stigne do vrha. I tamo ostane sam. Nazvao sam ga „đavolastim", jer tu dolazi do trenutka u kome Zuckerberg „prodaje dušu" i dobija sve što je želeo. Sem cure.
Ako ste gledali Fincherovog Zodiaca, nešto od tog suštinski „dokumentarističkog" stila je zadržano i ovde, samo što su njegove čuvene montažne akrobacije dodatno ubrzale film i dale mu živost kliktanja po nekoliko veb stranicama odjednom, doživljaj „forvardovanja", „linkovanja", „tagovanja", tih, dakle, internetskih aktivnosti koje u velikoj meri formiraju dinamiku jednog dela naših života. U toj kombinaciji Sorkinovog pričanja priče sa snažnim uporištem u „ljudskom" i dinamike Fincherove režije leži uspeh realizacije onog „kome" i to sa pričom koja je potencijalno mogla da završi kao internet verzija Wall Street. Njegovog drugog dela...
Sve to možda ne bi bilo toliko uspelo da glavna uloga nije poverena Jesseju Eisenbergu. Ovaj momak koji je reputaciju izgradio uglavnom u indi-filmovima (poput Adventureland ili Zombieland) maestralno je transformisao svoj naivni i blentavi izgled („Michael Cera look") i prigušio ga ispod skoro zaleđenog pogleda i izraza lica, koji nas je potpuno ubedio u ono što mu se na kraju filma kaže- da nije džiber, koliko se trudi da bude džiber.
Zuckerberg ne bi bio to što je i uspeo toliko da iza sebe nije ostavio ruševine prethodnog života i za tako nešto bila je potrebna „neljudska" odlučnost. Ali takav junak ne bi zanimao ni jednu publiku da „negde u njemu" ne čuči nesiguran i naivan momak kome su se stvari desile („kablovski net") prebrzo. Njegovi (ne)prijatelji su podjednako maestralni- od arijevski modelirane braće Winklewoss čiju je ideju „ukrao", preko plejbojevski zajebanog Seana Parkera (opasni Justin Timberlake) do iskreno požrtvovanog i isto toliko iskreno povređenog „najboljeg prijatelja", Eduarda Saverina (sjajni Andrew Garfield).
Društvena mreža tako postaje „template" za to kako se pravi moderan društveni/politički triler za post-Facebook generaciju. On se drži svega onoga što ostaje večito nepromenjeno u našim „društvenim" životima- gde smo bili, šta smo radili, i s kim, jedino što je to sada upakovano u raznorazne „statuse", „lajkove" i „tagove" koji su se nametnuli kao novi obrazci komunikacije. Sorkin i Fincher su esenciju tih obrazaca savršeno transponovali u filmski medij.
I, da, holivudska zvezda koja je diplomirala na Harvardu je Natalie Portman.
selektah: 10 / 10
