Izvor: Politika, 30.Dec.2009, 23:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Za mene i dalje važi - ako imam Politiku - živa sam!
Novogodišnji intervju Politike Online
Prošle godine smo ustanovili kratak „novogodišnji intervju" Politike Online sa autorom čiji su tekstovi bili najčitaniji i imali najviše komentara posetilaca našeg sajta. Posle prošlogodišnjeg intervjua sa Miroslavom Lazanskim, koji je i u 2009. ostao jedan od najčitanijih autora Politike, ove >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine glumica i književnica Eva Ras, kao vaš favorit, odgovara na naših deset pitanja.
Šta prvo pročitate na politikinom sajtu?
- Kao stari štreber, uvek započinjem od početka, prvo otvorim naslovnu stranu pa onda se, kao kobra na žabu, ustremim na rubriku Kultura, sa nadom da ću je zateći umivenu od političke kaljuge koja je ušla u svaki segment života i zagađuje našu svakodnevicu osujećujući čak i svete ciljeve kulture. Postoje priznati i nepriznati geniji, mene više zanimaju oni nepriznati, njihova specifična težina skoro uvek prevagne na tasu gde je dobro.
Koliko vremena dnevno koristite internet i koje sajtove osim našeg posećujete?
- Mnogo vremena provodim na raznim sajtovima, dobila sam čak i bogatu Samsungovu nagradu jer sam na sav glas govorila da je moj dom u mom kompjuteru. Zaista, otkada me ničija ljubav ne greje, kako bi rekao Čehov, internet je preuzeo primat u mom životu, pomaže mi da udarce sudbine ublažim, ne mogu, naravno, da ih prevaziđem ali zahvaljujući internetu mogu da radim kao da je moj život upravo takav kakav bi trebao da bude. Na internetu vreme staje, dan začas prođe kad se unesem u zagonetna čuda sveta i umorim se pa mogu da jedem i spavam i crpim energiju za novi dan. Obožavam da čitam komentare čitalaca zapadne štampe, čini se da oni mogu, ama baš sve da otrukuju a nadasve, iz tih komentara se vidi da im ne manjkaju ljudska prava, da nemaju komplekse niže vrednosti, ne osećaju se krivim.
Pre neki dan sam se akala popunjavajući carinarske formulare sa princem Vladimirom Karađorđevićem koji je doneo humanitarnu pomoć a koju nikako nije mogao da podigne i u jednom času je rekao kako se oseća krivim. 'Moj prinče,’ tešila sam ga, 'da živite sa nama ovde uvek biste osećali neku krivicu, to je recidiv, ostatak srećnog doba komunizma.'
Kog politikinog kolumnistu/novinara rado čitate ili cenite? I zbog čega?
- Ne bih da izdvojim nikoga, sve što se objavi čitam jer još uvek za mene važi da ako imam POLITIKU - živa sam! Čitam mnogo toga u nadi da ću naići na krute, lične stavove autora kakve volim ali oni su skloni da se priklone važećim odredbama vladajućih, političkih struktura...
Šta mislite, koja je tajna vašeg uspeha kod naših čitalaca?
- Činjenica je da sam se ove, 2009. godine oglasila na stranicama POLITIKE svega sedam puta a ipak su čitaoci masovnije posezali za mojim kolumnama nego za onim člancima čiji su se autori mnogo češće od mene oglašavali. To je fascinantno, recimo sedam puta petnaest hiljada ljudi je pročitao moje tekstove. To je ogromna cifra, više od sto hiljada ljudi i u proseku su ostavljali po 150 komentara!
To su veće cifre nego za hit romane koji vode na top listama. Hvala mom uredniku, gospodinu Banetu Radivojši, koji je imao razumevanje za moj trud, moju želju da budem megafon, glasnogovornik onih koji uzalud pokušavaju da spreče falsifikovanje istorije, dokazujući mladima da se istina o komunističkoj diktaturi ne nalazi u sladunjavim pričama ostarelih Titovih podanika, koji tvrde kako je Srbija bila Eldorado za vreme njegove vladavine samo zbog toga što su oni tada bili mladi. Znam da svako ima pravo na svoju sreću ali niko nema pravo da nipodaštava tuđe muke, utoliko pre što su mnogi stradalnici komunističke diktature ostavili svoje kosti u mučilištima, skončali u mraku.
Verodostojna istina o tim vremenima ne nalazi se ni u požutelim novinama... Pobogu, kako bi i moglo kad su i novine oni sami pisali. Živeli smo u diktaturi, koju mnogi i danas snažno žele pomoću falsifikovanja da prikažu kao pravu slobodu sa svim ljudskim pravima a policijske arhive su i dalje nedostupne građanima. Ne znamo čak ni broj žrtava, da ne govorim o tome da u evropskim državama već odavno postoji Dan žrtava komunizma dok se kod nas još premišlja koji bi to mogao da bude dan i zašto!?
Digla sam glas protiv glorifikovanja diktatora, jer u istoriji civilizacije nijedna diktatura nije bila pozitivna tako je uzaludno dokazivati da je Staljinov komunizam bio poguban a Titov nasuprot tome bajan, utoliko pre što je tamo iznedrio Soljženjicina i ostale genije koji su se suprotstavljali režimu a kod nas je muk bio kompletan, reklo bi se da i danas traje, što svakako ukazuje da je na ovim prostorima diktatura uspostavila jaču kontrolu, što je razumljivo, obzirom na veličinu naše i Staljinove zemlje.
Kako i gde se odmarate?
- Rano jutro i predveče po svim vremenskim uslovima i kad samo što sekire ne padaju šipčim po obalama dveju reka koje protiču kroz Beograd. Kilometrima pešačim po Adi Ciganliji i Dunavskom keju jer obožavam da kraj mene proleću devojke na rolerima, i mladići na biciklimada slušam kako bake vaspitavaju decu usput dok ih šetaju.
Koju knjigu/knjige preporučujete za čitanje...
- Uvek i isključivo preporučujem Stari zavet, to jest Bibliju, Petoknjižje, tu možete da pročitate sve što se čoveku desilo i može da mu se desi na planeti Zemlji. Naravno, preporučujem i svoj novi roman 'Devojka koju nisu naučili da kaže ne', kao i moj roman o nepismenoj srpskoj seljanci sa Kosova 'Kuća na prodaju'.
Koliko je meni poznato to je od retkih romana u nas koji na romaneskni način besedi o kosovskoj tragediji Srba. Svi smo svedoci kako reklamiraju pelene za bebe, mada to i nije mnogo potrebno jer bebe svakako mokre pa mokre i potrebne su im pelene, dok bez knjiga možemo svi a ipak ih niko ne reklamira pa moram sama da ih preporučim.
Film(ovi) koji preporučujete za gledanje...
To je film 'Biće skoro propast sveta' Aleksandra Saše Petrovića koji, svojevremeno, komunisti nisu zabranili ali su se potrudili da ga, ipak, preterano ne prikazuju. Po današnjem trendu neki veoma ugledni filmski autori koriguju svoje stavove i sasvim ozbiljno nas ubeđuju da su partizanski filmovi koji su veličali druga Tita bili izvanredni i čude se sebi da su nekada o njima mislili negativno.
Dakle, danas je potrebno ponovo pogledati remek-delo Saše Petrovića jer je i on pao kao žrtva falsifikovanja. Sećam se, prošle godine je stigao mladi doktorant iz dalekog sveta i oduševljen filmom Saše Petrovića 'Biće skoro propast sveta', čim je stigao poželeo da me sretne jer u tom filmu igram božanstvenu ulogu. Njegova ambasada je upriličila naš susret i on je imao samo reči divljenja a posle godinu dana dok su ga ovde učili srpskom jeziku, ubedili su ga da je uzeo pogrešnu tezu da umesto Saše Petrovića treba da veliča tvorce partizanskih filmova koji su ostali bez Oskara na primer, isključivo zbog toga što su iz komunističke zemlje! Falsifikati opasno menjaju i svet filmske umetnosti.
Kojom temom biste voleli da se pozabavite u svojim tekstovima ili knjizi, tokom 2010. i zašto?
- Što se knjiga tiče i dalje ću svedočiti o vremenu u kojem sam živela i živim. To sam i do sada činila, bez obzira što istoričare mnogo ne zanimaju živi svedoci Titove diktature, da ne kažem narod, stradalnici jer oni više veruju lažnim pečatima i bajkama s predomišljajem, tvrdeći da se u nauci ponajmanje može osloniti na kazivanje očevidaca jer su njihova svedočenja sumnjiva, bolećivo lična dok su falsifikovani dokumenti dželata verodostojniji jer su se svojski trudili kako bi zavarali tragove svojih zločina. Živela istorija koja veliča diktaturu i diktatora!
Šta vas je tokom 2009. najviše razočaralo a šta najviše obradovalo?
- U septembru 2009. godine mogla sam da slavim pedesetogodišnjicu mog umetničkog rada, ali nisam se pokazala dovoljno značajnom i proslava je izostala. Na moje molbe nadležnima još čekam odgovor - da ili ne! Bilo je za očekivati da će neka izdavačka kuća štampati ako ne sabrana a ono bar moja izbarana dela jer su sve moje knjige rasprodate, ali ni taj izdavač se nije našao, ali zato je Zograf iz Niša štampao drugo izdanje romana 'Devojka koju nisu naučili da kaže ne', tako da u prodavnicama ima makar mog najnovijeg dela.
Siniša Pavić me je obradovao do neba! Napisao mi je ulogu u seriji 'Bela lađa’, igram Šojićevu taštu, u stvari igram baku njegovog kopilčeta mladog Srećka Šojića, majku Tankosave Tasić jer je otac Srećko Šojić zao čovek i nije oženio majku svoga sina i zato mu mrsim konce! Srećna sam što sam i ja postala deo urnebesne komedije, fantastične satire ovog vremena. Snimili smo već šest epizoda, i Siniša Pavić je tako stavio, kao što i seriji čini, i u mom slučaju sve na svoje mesto. Ponovo sam dobila krila i mogu samo da kažem da mi se 2009. godina na kraju pozlatila.
Vaša „novogodišnja odluka" za 2010 je....
- Donela sam odluku da više ne pišem kolumne u POLITICI. Moram da se povučem, i to baš sada kada sam ovenčana priznanjem kako sam bila najčitanija. Odlazim u ovom zvezdanom trenutku, treba da prepustim prostor i bitku onima koji nisu dostigli moju popularnost, utoliko pre što smo svedoci da uspeh u ovom času svetske monetarne krize ništa ne znači. Moram sama da odem.
Neću da rizikujem da dobijem nogu u zadnjicu prvom prilikom kad postanem višak radne snage. Doviđenja, dragi čitaoci, u mojim romanima!
T.Petrović Politika ONLINE
[objavljeno: 31/12/2009]
.jpg)
