Izvor: Prva.rs, 06.Jan.2017, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tužno pismo ćerke Mikija Jevremovića: "Tata, probudi se..."
"Tata, probudi se...
Kada bismo imali jos jedan... rekla bih ti mnogo toga. Sve ono za sta sam mislila "...ima vremena. Nije trenutak... Pricacemo sutra..."
Kada bismo imali jos jedan dan... ne bih cekala. Rekla bih ti koliko sam se divila tvojoj strasti prema muzici, cak i onda kada si nam kao otac zbog iste nedostajao. Volela sam sto zivis svoj san. Bila sam, ako ne jedini, onda sigurno retki primerak adolescenta koji je slusao "B strane" tatinih ploca. Koje dete je, osim mene,slusalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << pesme svog oca, da nadomesti prazninu u srcu ili potrazi spas u njima? Ali, to ti nikada nisam rekla...
Kada bismo imali jos jedan dan... rekla bih ti koliko sam ti zahvalna sto sam pored tebe zavolela knjige. Procitao si ih vise nego iko koga poznajem. Uvukao si me polako, temeljno u svet knjizevnosti, najpre kroz ceste opomene kada se javim na telefon. Govorio si: "Jeki, ne mozes reci - KUCI SAM. Vec - KOD KUCE SAM." Ponavljao si to svakodnevno, vise puta. Nije ti bilo tesko. Tada me je to nerviralo. Danas sam ti zbog toga zahvalna. Govorio si: "Covek je mocan onoliko koliko poznaje svoj jezik." Preneo si na mene naviku da citam knjige, a navika je vremenom postala ljubav, strast, beg.
Kada bismo imali jos jedan dan... pristala bih na tvoju molbu i jos jednom sa tobom otpevala pesmu. I pored konacne odluke da se prestanem baviti muzikom, sa kojom si se sa teskom mukom pomirio, pristala bih na jos jedan put. Onda bih ti odgovorila na nikada izgovoreno pitanje - zasto sam odlucila da stavim tacku na to? Priznala bih ti da je osnovni razlog bio taj sto ni po koju cenu nisam zelela da, baveci se tim poslom, nedostajem mojoj deci kao sto si ti nedostajao nama. Povod sto nikada nisam zapocela tu temu bio je da ti ne bih nabila osecaj grize savesti. To nikada nisam zelela, jer, kada nisi bio tu volela sam te iz daleka.
Kada bismo imali jos jedan dan... potvrdila bih ti da nisam odustala od svog plana da objavim knjigu. Poslednji put kada smo sedeli zajedno, odala sam ti da sam duboko uplovila u svet pisanja, da cu uraditi sve da ljubav i hobi koji oduvek imam uzvisim u nesto ozbiljnije. U zivot. Rekao si mi ponosno: "Jeki, samo napred. Ti si rodjena za to da na neki nacin iskazes svoje emocije. Bilo kroz pesmu ili pricu." Bila sam toliko srecna tog dana kada smo nazdravili rakijicom novim uspesima, pa sam, sto inace nikada nemam naviku, zamolila konobara da nas slika. To nam je poslednja zajednicka fotografija.
Tata, ako nikada nisam naglas izgovorila, kada bismo imali jos jedan dan, rekla bih ti da sam ponosna sto si mi otac, da sam bila pocastvovana da pored tebe stojim na bini i delim mikrofon sa tobom. Rekla bih ti da te volim, takilice moj.
Oni koji tvrde da vreme leci rane i umanjuje bol, nemaju pojma nista o tome, tata. Vremenom se mogu samo navici na bol... saziveti se sa njim. On nikada nece biti manji, samo ce, mozda, poprimiti drugaciji oblik.
Kada bismo imali jos jedan dan... rekla bih ti da ovog trenutka milioni srca kucaju sa tobom, bezbroj dusa za tobom place... jer nikada nisi bio svestan svoje velicine. Tvoja skromnost ti to nije dozvoljavala. Ali, ja bih ti rekla, tata... Samo kada bismo imali jos jedan dan. Makar jedan."
.jpg)
