Izvor: Poznati.info, 21.Mar.2013, 15:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Saša Mišić Biografija
Saša Mišić, poznatiji kao Pakleni kuvar, rođen je 14. avgusta 1973. godine, ima troje dece: kćerke Ekatarinu i Danicu, te sina Konstantina. Najpoznatiji je po svom veoma popularnom kuvarskom šou na Prvoj TV. Osvojio četiri nagrade na izložbi Međunarodnog sajma ugostiteljstva i turizma u Štutgartu; koautor i autor mnogih turističkih i ugostiteljskih časopisa; šef kuhinje profesionalne kulinarske reprezentacije Srbije na Balkan kulinari kontestu u Bugarskoj, dva puta osvojio >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << prvo mesto; snimao emisije „Put vina“ i „Evropska kuhinja“ na Studiju B, „Paklenu kuhunju“ za „Prvu“; pozorišni komad u Dadovu „Paklena porodica“.
Saša – Pakleni Mišić zapao nam je za oko u emisiji „Paklena kuhinja“, u kojoj je naglavačke prevrtao beogradske restorane, sve u želji da ih malo provetri i nauči da bolje rade. Nije mu bilo lako, to smo videli, ali on kaže da je jak, kao i da tako demonstrira svoj patriotizam, ne s puškom već s varjačom. Ko je Pakleni zapravo i gde je sve to naučio? Sve je počelo sa Dragomirom Mišićem, oficirom Kraljeve garde iz Ritopeka koga su Nemci zarobili na početku Drugog svetskog rata i poslali u logor u Nemačku.
Gastarbajterski geni
– Moj pradeda Dragomir Mišić prvi je „otišao“ za Nemačku. On je bio u Kraljevoj gardi i među prvima koje su Nemci zarobili u Beogradu. Odveli su ga u Nemačku, u jedan radni logor. Još tokom rata prebacio se na neki salaš, tamo je radio, i tako preživeo rat. Onda je počeo da šalje razglednice iz Nemačke svojoj ženi i sinu, mom dedi, ovde u Srbiju. Iako je bio zarobljen, on je slao razglednice s porukama kako je u Nemačkoj „napredno“ i dobro. Posle rata se vratio, ali onda je moj deda Tomislav Mišić krenuo za Nemačku 1960. i posle nekoliko meseci doveo moju babu, svoju ženu Ilinku, i njihovog sina, moga oca. I ćale mi je živeo u Nemačkoj pre vojnog roka, a kada se vratio da služi vojsku u Jugoslaviji, tu je upoznao svoju suprugu, moju majku Mirjanu Stefanović. Ona je isto iz Ritopeka, odakle je i porodica mog oca, još iz 16. veka.
Kuler i mis Grocke
– Otac mi je Miodrag Mišić, majka Mirjana. On je bio kul i gastarbajter, ona je bila mis Grocke 1972. godine. Imala je dugu crnu kosu. Ona veoma lepa, a on veoma kul. To je bila ta kombinacija. Onda su i oni otišli za Nemačku – priča Saša
– Zajedno su živeli deda, baba, otac, majka. Onda je mama zatrudnela. To sam ja bio na putu. Ona je rekla: „Moje prvo dete rodiće se u Beogradu.“ Volela je Ritopek, Grocku, Dunav, širinu, slobodu, mir, prirodu. Često je uveče plakala za Ritopekom, i pošto nije mogla da se vrati, htela je makar da joj se deca rode u Jugoslaviji. Svi su se protivili, baba joj je rekla da nije normalna, jer „ko normalan putuje u drugom stanju“. Mama se nije dala i četiri sata pred porođaj ušla je u avion. Ja sam rođen u porodilištu u Višegradskoj, na četvrtom spratu. I moja ćerka Danica rođena je na istom spratu. Moja majka mislila je da se njena duša na taj način vratila u Srbiju. Mesec dana su bili ovde, obavili sve što treba, krstili me. Onda su me „legalno“ vratili u Nemačku. I tamo sam nastavio život.
Srbi i Nemci
– U našoj kući u Nemačkoj bila je mala Srbija, van kuće smo bili mali Nemci. Išao sam u nemačko obdanište, u nemačku školu. A u kući smo jeli isključivo našu hranu. Deda i baba su sami spremali sir, kiselili kupus, sušili paprike. Živeli smo na periferiji, pa smo sve to mogli da radimo. Imali smo i koze u oboru. Živeli smo dva sveta – Srbija i Nemačka. Hrana, običaji, muzika, gosti, sve je bilo srpsko. Ali deda i baba su me učili: „Kada izađeš iz ovog stana, ti ni reč više ne pričaj srpski, zato što smo mi ovde gosti i moramo da ih poštujemo.“ Tako sam ja odrastao s Nemcima i s drugim nacijama s kojima sam išao u školu. Išao sam u njihovu osnovnu školu, i paralelno u našu. Pre podne u nemačku, uveče u jugoslovensku školu „Vladimir Nazor“. Cela porodica bila je veoma aktivna u našem klubu, igrali smo folklor, šah, imali smo muzičku grupu… S Nemcima sam bio kao Nemac. Doduše, od trideset đaka u odeljenju, četvoro je bilo Nemaca. Sve ostalo su bili Turci, Grci, Slovenci, Mađari…
Bekstvo od dosade
Zemlju u kojoj je sve naučio zna bolje nego Srbiju. I ceni je. Ali njegovom temperamentu nešto ipak nije prijalo.
– Znam srž njihove istorije, znam sve dijalekte, kada pričam, ne mogu provale da nisam Nemac. Znam sva mesta, proputovao sam je celu. Znam Nemačku još uvek bolje nego Srbiju. Znam njihove misli, želje, strahove, sve, sve, sve. Cenim tu zemlju. Cenim je zato što su ljudi tamo veoma vredni, veoma organizovani, čisti, fini. Ali su mlaki kao mlak čaj. I to je prevagnulo što sam prelomio da ne mogu više tamo da ostanem, što sam morao da dođem u Srbiju. Nema izazova, sve ide lagano. I zato mi je tamo postalo malo dosadno.
Šegrtski dani
– Dolazio sam ja i pre selidbe. Zvala je domovina nas, i ja sam tri puta bio na radnim akcijama u Jugoslaviji. Imali smo ORB (Omladinska radna brigada) „Štutgart“, krene nas u dva autobusa oko šezdeset, na akcije. Od 1986, kada smo išli u Zvornik, sve do 1991. godine. Sa dve sam se vratio sa udarničkom značkom. Meni je sve to bilo važno i lepo. Druženje i rad, dizanje zastave ujutro… Bilo je i onoga seks, droga i alkohol, da priznam. Droga je, doduše, u to vreme bila cigara. E, onda dolaze devedesete, ja sam već završio i srednju školu, a i zanat. Sa petnaest godina postao sam šegrt. Kuvar uči tri godine svaki dan i ima praksu. Po šest-sedam dana nedeljno radiš po dvanaest sati u kuhinji sve i svašta. Srećom, učio sam francusko-nemačku kuhinju, u okolini sam imao puno odličnih restorana. Bio je to raj za mene.
S kutlačom po svetu
– Moj prvi mentor bio je Volfgang Gegenbah, učenik slavnog kuvara Pola Bokisa. Bokis je svetsko ime, a ja sam učio od njegovog učenika. Kada sam završio šegrtovanje, počeo sam da radim. Običaj je u Nemačkoj da kada napuniš 18 godina, spakuješ kofere i kreneš u sticanje iskustva: dođeš u neki grad, pokucaš na vrata nekog restorana i kažeš: „Dobar dan, ja sam došao da učim.“ A moj učitelj je rekao: „Ako ideš, biraj destinaciju, nemoj da te put slepo vodi.“ Rekao mi je da zacrtam put koji će biti što efikasniji. Jer kada imaš 40 a nisi izašao iz kuhinje, negde si pogrešio. Izašao u smislu da ne radiš dvanaest sati, jer to i inače posle četrdesete ne može niko. I bio je u pravu. Blizu sam četrdesete. Tako sam ja sebi zacrtao. Išao sam u Francusku, Grac, Strazbur, obišao pola Nemačke, Austriju… Tražio sam destinacije. Čujem, ovde se pravi odlična riba, odem tamo. Ovaj je najbolji za francusku kuhinju, tamo odem. I tako sam birao pozicije u restoranima, hotelima, barovima, poslastičarnicama. U pekari, pivari, mesari, klanici. I tada sam znao, skupljam tu iskustvo i jednog dana vratiću se u Srbiju, i sve što znam pokazaću svima.
Dok priča, stiče se utisak da je već obrnuo dva života. Od koga je nasledio disciplinu?
– Na maminog tatu sam strog, bez kompromisa. Bez kompromisa prema sebi, prema drugima, možda, nekada. Od sebe tražim 120 odsto, od drugih 100 odsto! Borac je moja baba Ilinka Mišić, koja me je naučila i da kuvam. Oni su me napravili ovakvog kakav jesam.
Gvozdena disciplina
– Preko godine sam radio i zarađivao, a onda od tih para tokom raspusta upisivao nove škole. Te „vanderjare“, godine u kojima putuješ, dugo su kod mene trajale, i bilo je teško. Imao sam cilj da svake godine menjam restoran. Ne volim da se ponavljam, i čim osetim da sam nešto naučio, ja idem dalje. Jurio sam po vrhunskim restoranima. Nimalo mi nije bilo lako, naprotiv. Dođem, predstavim se, odmah sledi ono: kako se prezivaš, Mišić, ah Turčin, nisam, ma svi ste vi isti… Stalno iznova dokazivanje i borba protiv predrasuda. Iskustvom sam polako gradio štit oko sebe. Kada Nemac vidi da imaš talenat, da ti šansu.
Šansu koju je Saša iskoristio na najbolji mogući način.
– Prvo sam shvatio da znam da kuvam, a onda sam naučio da odvajam sujetu i profesiju, i tek tada je sve postalo mnogo lakše. Kada sam na poslu, smatram da svi radimo za isti cilj i kao porodica. A ako treba da se stigne do cilja, neko to mora da void, i to strogo. U ugostiteljstvu se vrlo brzo omane. A to ne volim. Podržavam i one koji ne znaju da rade, a imaju želju, dajem im svoju uniformu i svoje noževe, sve ono za šta sam ja morao da molim ili da sam kupujem. Ja sam sve sam radio, moji nisu imali novca da me izdržavaju. Otac čak nije ni verovao u moj izbor. Tek je skoro rekao: „O.K., bravo.“
Profesor Tom Kruz
– Kao što svi vole da gledaju filmove, tako sam i ja voleo da gledam Toma Kruza. A on je voleo da igra bilijar, da vozi motore, i bio je barmen. Zato sam završio barmensku školu, pa postao odličan i u bilijaru, a i trke obožavam. Imao sam „ford mustang“ ’75. godište. Vozio sam nekada i trke, i od tada mi je ostala ljubav prema brzini, prema sili u rukama. Prema sili koju mogu da kontrolišem. I to je motor. Nedavno sam postao ponosni vlasnik „jamahe“ od 1.200 kubika. Oni koji se razumeju znaju o čemu pričam. Nešto vrlo moćno.
Samo još sreća
– Poslednjeg dana decembra 2007. godine vratio sam se u Srbiju, u Ritopek, na dedino imanje. Na granici su mi se smejali, čudili se što se vraćam ovde da živim. Ali, ja sam u jednom trenutku ispunio plan koji sam zacrtao, i kako sam jednu po jednu stvar štiklirao, video sam da je ostalo još samo nešto u vrhu spiska – srećan. Pisao sam taj plan još 1988, i još ga čuvam. Pisao sam šegrt, mesar, pekar, sve sam isplanirao do trideset pete, a onda gore piše – srećan! I tako je i bilo. Bio sam srećan jer sam sve to uradio.
Ali, stvari ne bi možda išle tako bez jedne žene, Sašine žene, Nemice ruskog porekla, vrele krvi kao i njegove.
– Moja supruga je Nemica čiji su preci Rusi, a ja je zovem „jedina prava Srpkinja“. Ona živi svoj život ovde. Ona je ta koja je presekla da dođemo da živimo u Srbiji. Ja sam to hteo kad se vreme ovde smiri, ali toga nije bilo, a onda je ona donela odluku. Kada se rodilo naše prvo dete Ekaterina, supruga je rekla da pre nego što nam ćerka krene u školu izaberemo zemlju u kojoj ćemo živeti zauvek: Srbija ili Nemačka. Ja sam tada rekao Nemačka. Posle smo sve češće dolazili ovde, u različita doba, i supruga u jednom trenutku kaže: „Srbija.“ „Jesi li sigurna?“ „Jesam! Sad ili nikad!“ Pomislio sam: ne nikad, onda sad. I došli smo. Drugo dete rodilo nam se u Nemačkoj, a ovde i treće. Došli smo na dedovinu, u Ritopek. Deda i baba su mi se već bili vratili, i zvali su me. Rekli su: „Mi smo tebe čuvali kada si bio mali, hajde sada kada smo mi ostarili ti nas da čuvaš.“
Beogradske kafane
– Tako je krenulo. Onda sam osnovao firmu „Kompakt konsalting“, koja savetuje restorane, hotele. Osnovao sam i Udruženje kreativnih kuvara Srbije. Radio sam u hotelu „Moskva“ skoro dve godine, to mi je bio prvi korak u Srbiji, pa posle u „Maderi“, isto toliko. Težak je posao u Srbiji. Kada ideš na posao, kao da ideš u boj. Svaki dan moraš da se nanovo dokazuješ. Moraš da budeš i psihički i fizički jak.
Ali, Saša kaže da se nijednog trenutka nije pokajao što se vratio u Srbiju.
– Nikada nisam poželeo da se vratim. Važno mi je da budem srećan, a meni je sreća mnogo dece, veliko dvorište i puno životinja. Traktor, motor, čamac na Dunavu. Vinograd. Profesionalno i dalje napredujem, i ovde sam nastavio da stalno upisujem nove škole. Sada pohađam kurs za hotelskog menadžera. A žena? Ona je majka. Ali slika i vaja. Vredna je, kreativna, iskrena, jaka. Tačna je, pokušava da što pre osamostali decu i to mi se veoma sviđa. Ona se i krstila u našoj crkvi. Sve najbolje osobine donela je iz Nemačke, a ima i naše vrline. I ne bismo mi mogli zajedno da smo drugačiji, ne treba mi sneg pored mene, već isto vatra, vrelina.
Paklena kuhinja
– Za „Paklenu kuhinju“ zvao me je producent, a kada se to desilo prvi put, ja sam spustio slušalicu misleći da me neko zafrkava. Zove čovek drugi, pa treći put, ja prekidam bez priče, mislim se kakvo snimanje, idem na odmor. Zove čovek ponovo, viče, ne spuštaj, on došao u Maderu, kaže, evo me na terasi restorana, izađite… i tu počnemo da razgovaramo. Nije mi se u početku dopala ideja, moj put je obrazovanje. Ali bio je kasting, još kandidata, i kada sam već zaboravio na sve, izabran sam. Srpski mi ide loše, mnogo loše, jer ne umem da prikrijem reči, govorim direktno, i onda to zvuči malo grublje. Ali, postanem autoritet zato što vide da znam da kuvam.
Ipak, grozote na koje je nailazio po kuhinjama neće da koristi za uopštavanja i ne želi da donosi neke generalne zaključke o karakteru naroda.
– Ne, to su izbrisani kriterijumi poslednjih dvadeset godina. A bilo je vređanja mnogo više nego što su gledaoci mogli da vide. Ne može sve da se pusti, pa bilo bi jedi piiiip, puši piiiip, piiip majku… itd. I ne samo to već je bilo i pokušaja fizičkog obračuna. Sve je to sujeta i ništa više. Ali, zeznuli su se, ja sam jači od toga. Ovde nema standarda, već postoji nekoliko šarlatana koji tvrde da su majstori sa diplomom nekog sektaškog kuvarskog udruženja. U suštini, Srbi vole da uče i hoće da napreduju, ali samo da se kuvari oslobode svoje sujete koja je ogromna.
Srpska kuhinja ne postoji
– Srpska kuhinja ne postoji. Ona je postojala nekada. Poslednji put je zabeležena pre pada Smedereva u turske ruke, na dvoru despota Vuka Brankovića. Do tada postoje zapisi iz kojih se vidi da je postojala naša kuhinja koja nije bila pod jakim uticajem drugih, velikih kuhinja oko nas. Tada smo imali kuvare koji su išli da rade u Francusku, a Francuzi su dolazili ovde. Bili smo na istom nivou. Tada se znalo i za školjke, ostrige, za sve što je stizalo iz Dubrovnika, kao i za namirnice koje su stizale iz Vizantije. Tada su specijalitet bila pohovana pileća prsa sa cimetom, muskatnim oraščićem, medom i senfom. Kao prilog služile su se lisičarke, ruzmarin i testenina, i ekstra preliv od meda i senfa. Ako to nije kulinarstvo, ne znam šta jeste. Imam dovoljno informacija o tome šta je to bilo, kao i dovoljno ideja kako ponovo da probudim našu kuhinju, ali sve to mora da sačeka da otvorim svoj restoran.
Saša Mišić
Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs
