Izvor: Prva.rs, 16.Apr.2014, 11:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sabljar: Vreme je da se čisti.
Dža ili Bu. Počeli su 1987. godine. Sa Vračara su otišli u antologiju alternativne rok muzike, a pre nekoliko dana izbacili su spot za pesmu “Pesak Bengazija“. Novi album se uveliko sprema, gotovo je već devet pesama i nadaju se da će već krajem leta ući u studio, kaže Nebojša Simeunović Sabljar, frontmen benda. Dotle – turneja i koncert na Trgu.
Na turneji smo, sa manjim prekidima već godinu dana. Svirali smo više od 80 koncerata u zemlji i regionu. Publika je >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << odlično prihvatila pesme sa novog albuma. Slobodno mogu da kažem da nas je za ovih godinu dana videlo 10-15.000 ljudi. Rekao bih, jedna puna Arena.
Za sada, gledamo novi spot za pesmu „Pesak Bengazija“ koji su objavili onomad, na dan kada je bombardovan Beograd šestog aprila. Zanimljiva je priča vezana za tu pesmu.
To je samo jedna od priča koja se provlači kroz pesmu. Generalno, pesma je vrlo lična i opisuje moju porodicu kroz tri generacije. Počinje pričom o mom dedi Radivoju Simeunoviću, kapetanu prve klase kraljevskog ratnog vazduhoplovstva koji je šestog aprila branio nebo Beograda. Oborio je dva Mesešmita 109, a onda je i sam oboren blizu rumunske granice. Trebalo je da bude u lovačkoj pratnji kralja za London, ali je na putu zarobljen i odveden u logor Mathauzen gde je proveo pet godina u zarobljeništvu. Po povratku je odbio da leti za „crvene“ i više nikad nije ušao u avion. Kao odmazdu, „crveni“ su ga usred zime zajedno sa ženom i petogodišnjim sinom izbacili na ulicu i oduzeli im sve. Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu na isti dan kad je je jedan poznati beogradski batinaš sahranjen u Aleji Zaslužnih Građana Beograda. Drugi deo priče je posvećen mom ocu koji je 10 godina radio u Libiji u gradu Bengazi gde sam i ja proveo svoje najranije detinjstvo. Kao mašinski inženjer i šef Katerpilorovog servisa za severnu Afriku, zaradio je mnogo, a „crveni“ su mu sve pokupili početkom devedesetih. U suštini, pesma je moje razočaranje u pravdu i ljude.
Nekoliko prijatelja iz iste ulice na Vračaru je 1987. godine osnovalo "DŽa ili Bu", koji su u sledećoj deceniji ušli među vodeće srpske alternativne sastave. Najveću popularnost stekli su trećim albumom "Strašni sud" (1996.) i pop pank hitom "Večna lovišta". Da li je teško ostati dosledan u gradu koji se baš promenio za tri decenije?
Nije teško ukoliko se, pored muzike, baviš i nekim drugim poslom, a muziku prihvatiš kao nešto čime se baviš iz čiste ljubavi. Onda nije teško.
Kraj osamdesetih označio je kraj decenije dobrih vibracija i početak perioda kog se niko ne seća rado. „Krpili“ smo se kako smo znali i umeli, a te godine su donele i nešto lepo.
Ja sam zahvatio samo delić osamdesetih, delić dobrog vremena pre početka ludila na Balkanu. Oni koji su odrastali devedesetih nisu imali tu priliku da to vreme porede sa nečim boljim. Ipak, i za to malo vremena osetio sam taj otvoreni duh Beograda koga više nema. Bend je osnovan 1987. godine i uspeo je da za relativno kratko vreme dođe do svog albuma prvenca pod nazivom „He,j Mornari“. Posle toga, devedesetih, sve je bilo neuporedivo teže ali ipak, s druge strane, to su bile godine koje su dale najve}ć broj rok end rol bendova koji i danas vode scenu.
Pa dobro, je l` ovo i dalje „Zemlja nojeva“?
I nojeva i gnojeva... Nakupilo se mnogo. Moraće uskoro da se čisti.
Prošli album „Kukovo leto“ dobro je prošao, a članovi benda rekli su tada da ih najviše podseća na „Strašni sud“. Na Kukovo leto će nam, kaže Sabljar, definitivno biti svima bolje, a politička scena je „nešto izmedju loše španske serije i putuju}eg cirkusa“. Starlete, rijaliti, spisateljice i trendesteri... Da li je to Beograd?
Nažalost, to nam se servira sa svih strana, a naročtno od strane medija {to nikako ne znači da je to dobro niti da je to Beograd kakav bi trebalo da bude. Glupost je neuništiva.
Dža ili Bu?
I Dža i Bu.
