Izvor: Blic, 14.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preselila sam estradu pod hrast
Preselila sam estradu pod hrast
Autobiografska knjiga Vesne Zmijanac 'Kad zamirišu jorgovani' jeste intimna ispovest naše najveće zvezde estrade, kojom kao da je htela da ostavi trag svoje velike i trajne unutrašnje borbe. Razapeta između 'reflektorske fascinacije' kojom je druge uspunjavala i vlastite praznine, Vesna je pokušala da ponudi epilog te borbe, prikriveno se nadajući da njena priča može biti i važna ljudska parabola. Budući da se knjiga završava Bukuljom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koja je njen dom već nekoliko godina, zamolili smo je da za čitaoce 'Blica' nastavi priču, verujući da to može biti podsticaj za drugu knjigu, ali i upozaravajuća ispovest za sve kojima je 'estetika' estrade postala i 'estetika' života.
U jednoj prijatnoj i bolno iskrenoj noći Vesna je definitivno iskoračila ka sebi samoj, učinivši tako jedan od verovatno i najkardinalnijih gestova u svom životu. 'Blic' joj je, naročito u ime 900 hiljada svojih čitalaca, zbog toga veoma zahvalan.
Šta je za vas Bukulja danas?
Moj hram. Moj manastir. Mesto mog preporoda, moje katarze. Bukulja, sticajem okolnosti, mogao je to da bude Rudnik...bilo koje mesto...Jao, kad se samo setim prvih meseci! Sve mi se poremetilo! Ne mogu da zaspim! Pet dana i pet noći ne spavam! Mislim se ženo, prevrni se već jednom negde! Ne znam ja još ništa, ne kapiram o čemu se radi... Znam samo da ne mogu da zaspim. Stalno sam tužna, a da me pitaš zašto pojma nemam! Odem ja do prodavnice da kupim nešto. Pitaju me ljudi:''Hoćeš da popiješ nešto Vesna?'' Kažem hoću pivo, kao i vi. Jedno, drugo, treće... zaspim ti ja k'o zaklana! Jao, posle je krenula priča o meni: ''Vesna pije pivo ispred prodavnice!'' Skandal čitav! Glavna tema je bila kako ja pijem ispred prodavnice sa seljacima!
A ne slute šta ima do piva, i posle piva...
Ne znaju, naravno, koliko je sve to mnogo dublje nego što izgleda... Vidim ja da posle piva lakše zaspim. Kažem Mrdi da mi nabaviš čokanjče, pravo seljačko, i najbolju rakiju koje ima u Srbiji. Neću viski da pijem, nije mi u skladu sa onom svom prirodom. Nađe Mrda rakiju 12 godina staru, čuvao čovek za svadbu... I eto, mene jedno čokanjče prvi dan udari, drugi dan malo jedno, ajd dva, treći dan vidim ne reagujem. Čokanjče, po čokanjče, dođosmo mi do 9 čokanjčića! Vidim ja ovde nešto nije u redu...
Preselili ste estradu pod hrast...
Preselila. Već vidim sebe kako pitam za Dom kulture, dole jel` ima struje da se priključimo, da krenemo odmah koncert da pravimo! Auu, Vesna! Kakav crni odmor i oporavak od ludila kad bih ja da pravim novo ludilo. Stanem ti ja tu...Ponovo krenem k sebi. Dugo je trajalo. Bilo je mnogo ozbiljno...
Da li ste bili u potpunoj izolaciji ili ste i radili u tom periodu?
Tek kasnije, kad sam počela da shvatam iz čega i u šta ulazim, dolazila sam, ponekad, u Beograd da snimim ploču. 'Malo po malo'...Kako dođem u grad počnem da treperim, da se tresem. Obrnuto, sad mi gužva smeta! Buka! Samo otpevam u studiju i beži nazad! Vidim da mi ovde više nema povratka! A taman opremila stan u Beogradu. Šta ću sad, majku mu! Odmah do onog hrasta vidim ja zemlju; pitam čije je ovo? Pošto toliko, i kupim ti ja 2,5 hektara, hektar i po šume.... Hoću prvo da napravim bunar. Pet meseci je trajalo zidanje bunara! Nema vode, pa nema! Voda je veliki, planetarni problem. Kuću zidaš koliko para imaš, ali to, kad gledaš u rupu i čekaš da kane nešto... Ljudi moji tog inata, da dođem do vode, to još niste videli! Kakva kocka , kakvi bakrači... Tog inata da nađeš vodu bunarsku! Tu je i jezero al' neću! Hoću moj bunar! Za te pare sam iz Beograda mogla da dovedem vodu. Hoću bunar i hoću bunar! Dva sam iskopala! I kad bi se u životu bavila nečim drugim to bi bilo bunarstvo. Ceo život bih kopala bunare! Znate li ljudi kakav je to osećaj, pustim moju česmu, a ono ide bunarska voda sa 35 metara dubine! Ali, pre nego što sam našla vodu, na tridesetom metru se rasplačem! Neću kuću bez bunara! Sednem u avion i za pare što sam spremila za kuću kupim stan na Svetom Stefanu. Potrošim pare, taman sve dole završim, kad zove Mrda: ''Kaži dragička našli vodu!'' I ja trči nazad!
Tako je to bilo s bunarom. Ali, u to vreme, još se ja nisam skroz preobratila, samo sam se malo oporavila.
Tamo, na moru, ponovo ste zabrazdili po starom?
Jesam! Samo sam 10 dana bila mirna, već sam jedanaestog ugovorila koncert na sred Budvanske plaže. Pa Podgorica... Vidim da nisam ništa uradila. Onda pozovem moju prijateljicu makrobiotičara, Veru Pilipović, odem kod nje, ona mi postavi dijagnozu to ti je to, imaš vremena još toliko... Iznajmim ja kuvare makrobiotičare i 6 meseci bila sam na postu, na vodi. I Vlada i Nikolija. Ni meso, ni mleko, ni jaja! Makrobiotika je učinila svoje, i tu je ustvari sve krenulo. Početak mog preobraćenja! Um se promenio, telo, duša, sve se iščistilo. Uravnoteženo jedno stanje. Koliko sam se borila da uđem u to stanje, toliko sam se borila da se opet uključim u ludilo.
Zašto?
Nije dobro da skroz, bez ostatka, budete u nečemu. Skuplja vas to, sužava. A i u ludilo možete kad tačno znate šta je to i zašto to hoćete. Morate tačno znati.
Opišiti nam malo to stanje.
To stanje, ti procesi... duga je to priča. Taj moj preobražaj.... Bog je očigledno mnogo jači od đavola samo ako želiš s njim da budeš. To stanje, to je kad shvatiš da je život ustvari ništa! Život ti nije dat da se štrecaš zbog kuća i auta, zbog broja ljudi na koncertu, zbog para... Nisi zbog toga došao na ovaj svet, ti si ovde stvarno zbog nečega drugog. Tu smo zbog viših stvari. Da dođeš do tog saznanja ne pomaže ti ni jedna knjiga, to ne piše to moraš da osetiš. A da bi osetio moraš da doživiš. Da bi doživeo moraš da odboluješ. Da bi mogao da to fizički i duhovno odboluješ moraš da budeš spreman za to, da dođeš do dna! Ja, kad bih sada rekla ljudima da sam bila na dnu, rekli bi mi ti si budala, o kom ti dnu pričaš kad mi danas nemamo šta da jedemo?! Ne mogu da im objasnim da bih se ja u tim trenucima menjala s njima. Odrekla bih se svih kuća, stanova, para i slave samo da mi vrate radost! Sto puta sam rekla molim ti se, Bože, uzmi mi sve, samo me nasmej! Daj mi pet dana sreće i radosti, odmori me više od ove depresije! Daj mi 5 srećnih dana daću ti 5 godina života! Da li je ta moja molitva urodila plodom i da li me je uputila na pravi put? Ne znam....
Jeste li sada našli radost?
Proces je u toku, ali je ima, ima radosti. Ranije sam jednom u godini mogla da kažem da sam radosna. Pa jednom mesečno; danas je pet minuta dnevno, ali me tih pet minuta posle drži satima. U blagostanju. Produžavati to stanje e, to je uspeh! Kad jednom osetite to stanje blagostanja, ne može da vas zavede ništa . Toliko je jače od svih drugih. Uvek ćete ići tim ''Putem kojim sa ređe ide''. Jače je od svakog alkohola, od svakog poroka. Samo treba spoznati taj put, doći do njega i preći ga. Simonida Milojković Nastaviće se
