Izvor: Svet, 01.Okt.2014, 18:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobednička priča
Za sve žene, ponosne robinje, pognutih glava a ipak uzdignuta čela, majke, ćerke, sestre, supruge, ljubavnice, omalovažene a dostojanstvene, zgaženog ponosa, priznate ili potcenjene, obrazovane ili sa željom da to budu, feministkinje i patrijarhalne, za žene usamljene, za sve one koje su ikada bile povređene…dižem čašu.
Taman što sam u sebi izgovorila ovu zdravicu, shvatam da on još uvek nije stigao. Evo me, već 40 minuta izložene tuđim pogledima, sedim u omiljenom restoranu >> Pročitaj celu vest na sajtu Svet << i čekam onog koji ne poštuje moje vreme, moju tačnost, MENE. Prilepljena za stolicu, kao da sam se stopila sa enterijerom, postala sam skupoceni komad nameštaja, samo još da potencijalni kupci počnu da se raspituju za cenu. Ja, koja nikada ne pijem, poručila sam belo vino po preporuci konobara pa stežem to kristalno penušavo piće jer se bojim da će mi čaša ispasti iz oznojenih dlanova. Okrećem prsten, navijam ga kao sat a sećanja naviru…
Prvi put su me uspavali ritmični otkucaji srca mog muškarca, dok sam ležala na njegovim grudima.
Prvi put sam sa njim vodila ljubav.
Prvi put me je moj muškarac pažljivo posmatrao dok sam skidala šminku i rekao:’Nauči da voliš sebe bez šminke. Tako si lepša.’ I naučila sam.
Prvi put sam nosila njegovu majicu pa nisam htela da se kupam dva dana.
Prvi put je stavio glavu u moje krilo, uz reči:’Ne spušta se glava u svačije krilo. Sada sam tvoj.’
SLAGAO JE. U TOME JE BIO NAJBOLJI. JA SAM POVEROVALA. U TOME SAM BILA NAJBOLJA.
Trgnem se; čuje se dobro poznata melodija, pojavljuje se njegov lik na displeju. Glas mu je nervozan, isprekidan dimom koji uvlači na svake dve sekunde. ‘Možeš li da platiš i izađeš, molim te? Ovo sa restoranom nije bila dobra ideja. Čekam te ispred u autu. 2 minuta.’
Takav je on, ne ostavlja vam vremena da razmislite i uradite po svojoj volji. Biće kako on hoće, onda kada on hoće, ili neće biti uopšte. Kraj.
Besno ustajem, zakačim čašu, ona odleti i razbije se u paramparčad. Baš kao i moje devojačke iluzije, pomislim sa gorčinom. Prolazeći pored ogromnog ogledala koje stoji u holu primećujem da je moj odabir cipela za večeras potpuni promašaj. To se zapravo i ne može nazvati odabirom jer sam u žurbi, kako bih stigla na vreme, ostala u cipelama koje sam nosila preko dana i promenila samo haljinu. Pogrešne cipele, pogrešan muškarac.
Ljubi me ovlaš, u autu se oseća blagi miris alkohola i žvaka, i napetost koja se može seći nožem. Pustio je CD sa baladama. Nikada ih ne sluša. U zadnjem delu mog malog mozga pojavljuje se iskrica nade da možda planira da me zaprosi. Zato sve ovo radi, šalje me u restoran, izvlači napolje, sada će odnekud da se pojave svi naši prijatelji, rečenica ‘Udaj se za mene’, biće ispisana na nebu, ili na nekom zidu…
Kada ga pogledam u oči, u njima vidim neku neopisivu tugu kakvu do sada vidjala nisam, i iskrica nestaje. Ostajem wannabe bride.
Moli me da pričamo na engleskom. O-oooooo. Ovo uopšte nije dobro. Samo ja koristim engleski kao izgovor. Kada sam suviše slaba i najradije bih plakala a želim da ostavim utisak ozbiljne, rezervisane osobe koju ništa ne dotiče, strani jezik postaje moje oružje. Kao da se radi o trećem licu, tako pričam. Tako on priča sada. Pokušava.
Gledam kroz prozor. Posle par krugova, zaustavlja auto. Nemamo određenu destinaciju, mi smo krenuli NIKUDA i tamo smo i stigli.
‘Imam dete’, kaže. ‘Ćerku. Rodila se prošlog marta.’ Gledam bezbojno. Svaka reč me pogađa kao metak u slow-motion varijanti. Znate ono kada na filmu gledate putanju metka, e meni se svaki zabija ravno u stomak. I dalje gledam kroz prozor, u ništavilo. Varim metke koji su mi servirani za večeru. Ne pomeram se. Da vičem, vrištim, čupam kosu? Sve je to malo.
“Ja sam htela da ti rodim ćerku. Da joj dam ime Ines”, kažem glasom tišim od tišine. “Koliko puta si me čuo da pričam o deci? Koliko puta sam spomenula to ime? Ines, zar ti ništa ne znači?”
Ne kaže ništa. Nema utehe. Nema zagrljaja. Da li ovako izgleda pakao? Izdaja čoveka kog voliš. Ambis u koji upadneš naglavačke. Mrak i otupelost.
Toliko dugo sam bila u tom mraku da sam mislila da je svetlost prestala da postoji. Ali su rane polako zacelile. Preživela sam. Prežive ljudi i gore stvari, znam. Ne žalim.
Oprostila sam i zaboravila. Ovu priču sam napisala bez suza.
Počeo je novi život, pun topline, ljubavi, vere. SUTRA SE UDAJEM. Zato što SUTRA postoji. Zato što ne treba da dozvolite da vam bilo ko, a pogotovu ne neko manje vredan uništi život i snove.
Zato što devojčica u meni nastavlja da voli, prkoseći ljudima i ludima. Zato što ću roditi Ines. Zato je ovo moja pobednička priča.
Autor: MM
