Izvor: Telegraf.rs, 20.Nov.2014, 19:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivamo ko je devojka bez imena Vlada Georgieva (FOTO) (VIDEO)
Čitaoci Telegrafa poslali su nam svoju verziju priče ko je zapravo "žena bez imena" iz istoimene pesme čuvenog kantautora*Izabrali smo pet najlepših priča, čiji su autori Kristina Martačić, Igor Milošević, Jovana Tamaš, Dajana Čović i Jovan Srecković * Svi oni dobili su po dve ulaznice za koncert Vlada Georgieva. koji će se održati u tepak 21. novembra u novosadskom "Spensu"* Pročitajte priče i uživajte
Popularni pevač i kantautor Vlado Geogriev u više navrata >> Pročitaj celu vest na sajtu Telegraf.rs << je naglasio da želi da se konačno oženi. Po mišljenju mnogih njegovih obožavatelja, upravo u naslovu njegove čuvene pesme “Žena bez imena” krije se možda i odgovor ko je prava osoba za Barbu.
Devojke, ovakve osobine treba da imate kako biste osvojili Vlada Georgieva (VIDEO)
U saradnji sa njegovim najvećim fanovima “otkrili” smo ovu misteriju. Naime, čitaoci Telegrafa poslali su nam svoju verziju priče ko je zapravo Vladova “žena bez imena”.
Izabrali smo pet najlepših priča, čiji su autori Kristina Martačić, Igor Milošević, Jovana Tamaš, Dajana Čović i Jovan Srecković. Svi oni dobili su po dve ulaznice za koncert Vlada Georgieva. koji će se održati u tepak 21. novembra u novosadskom “Spensu”.
Srećnim dobitnicima čestitamo na nagradi. Pročijate priče. Uživajte!
Kristina Martačić:
Žena Bez Imena
Bilo je to u jesen, u gradu sa ne puno stanovnika. Jesen kao jesen. Donosi vetar, opalo lišće, kišu, hladnoću… Nekako dođe kao priprema za onu užasnu zimu, ali valjda tako sve u životu dođe kao da nas pripremi za ono što nas tek čeka. Ali, sunce se javlja i u toj jeseni često, dođe da podseti da je tu, da će uvek biti, kaže: “Vratiću se” i ode. Dođe da ugreje na trenutke i podrži da lako preguramo zimu, da podseti da sve dođe i prođe.
Tako se i on meni javio. Javio se, kao sunce.
Karta u džepu, put u nepoznatom pravcu i voz koji kreće sutradan. Sve isplanirano. Ali, neplanirana kiša pala je to veče i naterala me da stanem ispod nadstrešnice ispod koje je i on bio. Pogled, pa osmeh, pa po koja reč, dodir, poljubac i veče je već postalo čarobno. I tako su to veče nastale da se dešavaju samo čarobne stvari. Ali eto, bilo je samo veče.
Foto: Marko Todorović
Kada sam sela u voz, kada je krenuo pogledala sam kroz prozor, zažmurela, zaplakala… Za trenutak su mi prošli svi trenuci kroz glavu. A ja, evo i sada razmišljam šta bi se desilo da sam to veče ostala. Saznao bi, saznao bi sve o meni. Nestašna, nasmejana, puna energije, slaba na njegov osmeh. Ja, ta koja crta srce na zamagljenom ogledalu, koja peva cveću, jer je tamo negde, od tamo nekog čula da cveće to voli, koja brani sve svoje, koja peva, plače, vrišti, skače, lupa…
Ja, ja koja imam osećanja, dugu crnu kosu, smeđe oči i u njima suze, ja, koja čuvam sve one blesave ideje i reči samo da bih njega nasmejala. Ja koja se ne plašim mraka, jer znam da sam u mraku srela njega. Ne plašim se visine, jer sam se osećala kao na nebu te večeri. Ne plašim se da budem ono što jesam, ne plašim se svojih snova niti smrti. Ali, eto, jedino što me plaši jesu ti rastanci. Svakog sledećeg para kojeg vidim zagreljenog na ulici, na kiši, po mraku znam da će me podsetiti na nas. A ja znam da će i tebi. A znam i to da ćeš me pamtiti dugo. Oprosti što se to veče nije drugačije završilo, haah, čuj mene, završilo… Nije se trebalo nikada ni završiti. Oprosti što nisi saznao sve to o meni, oprosti što ćeš me pamtiti samo kao ŽENU BEZ IMENA.
Igor Milošević:
Železnička stanica Bar, vrelo popodne, peron broj 2.
Sedim pognute glave na klupi i razmišljam kako me dug i naporan put čeka. Odjednom me iz misli prenuo stariji, hrapav glas: “Čekate nekoga ili putujete?” .
“Putujem” , odgovorio sam okrenuvši glavu prema bakici koja je upravo sela pored mene.
Foto: Tanjug/Dimitrije Nikolić
Nisam je ništa pitao, osmeh koji je imala na licu, jasno je ukazivao da nekoga čeka.
“Čekam unuku iz Beograda” , nastavila je sama, uzbuđeno, dok huk voza najavljuje pristanak u peron. Ustao sam i krenuo kad je na mene naletela devojka koja je istrčala iz voza.
Ostao sam ukopan dok se ona uz izvinjenje bacila bakici pored mene u zagrljaj. Razglas je najavljivao moj polazak, pa sam morao da požurim dalje, stalno se okrećući da je još jednom pogledam.
Tu devojku širokog osmeha, razdraganih očiju, umilog glasa, tu devojku bez imena.
Jovana Tamaš:
Vlado je bio u srednjoj školi na maturskoj ekskurziji u Beču… nije mu se išlo u obilazak pa je pobegao s dva druga u obližnji lokal… Vlado ide da poruči piće do šanka, preuzima čaše s pićem i naleti na devojku, polije je pićem… izvinjava se i poziva je na piće da se iskupi… lošije mu ide engleski pa se teže razumeju, ali ona ipak prihvata… sedaju za poseban sto… Vlado šmeker baca fore i izaziva interesovanje kod devojke, koja se smeje kao luda… drugovi vide da se Vlado zabavlja u lepom društvu pa ga ostavljaju da uživa… Vlado provodi celo popodne sa devojkom nenormalno mu se sviđa, osmeh, oči, miris… ma sva… medjutim devojka ne želi da znaju ime jedno drugome do poslednjeg dana, pre nego sto on ode… da bude zanimljivije, interesantnije… da se zabave…Vlado je uspevao da se iskrada i nalazi sa devojkom… pokazala mu je svaki ćošak Beča, do najsitnijegdetalja… ljubili su se, smejali, grlili… slikali se… išli po restoranima… uživali!
Foto: Telegraf
Osećali su kao da se znaju ceo život… približio se Vladov odlazak… dogovorili su se da dođe da ga isprati i da tada kažu jedno drugom imena, razmene brojeve da bi ostali u kontaktu… dva sata do odlaska, nema je…sat… pola sata… petnaest minuta… ulaze u autobus…prebrojavaju ih… Vlado čeka ispred… profesorica ga zove 5. put… na kraju izlazi i uvlači ga u autobus… autobus se pali i kreću…eno je… trči… viče, maše,posrće… plače… opet viče… Vlado viče kroz prozor… viče na vozača da zaustavi autobus… ali bezušpesno… odlaze… nikad je više nije video… pesmu “Žena bez imena” peva u nadi da će je ona ćuti i pronaći ga… jer je on sve pokušao ali uzalud jer je ona žena bez imena…
Dajana Čović:
“Mnogo se polemike vodi ovuh dana oko devojke dotičnoga kantautora. Elem, da ne dužim. Ako se podsetimo stihova pesme, Vlado naglašava “Reci mi gde da nađem te, i dolazim”.
Pa, draga redakcijo, podatke sam vam ostavila, pa mu prosledite! Ja sam i dalje, kao i on, sama bez ljubavi. I baš kao i on, kad vino popijem, razum izgubim.
Foto: Marko Todorović
Što je poprilično i kul, jer sam uvek za neki tropski bar. Ne osvrćem se na prošlost, niti strepim od budućnosti, već, živim sad.
Lažljiva nisam, a ni nisam ljubomorna. Niti devojka za dva minuta. I ja živim da ga nađem. I zato se Vlado moli da kaže ne ili da, da mi kaže da znam. Ako ima nade, neka kaže to.
P.S. I dobro neka zna, za njega uvek biću tu, u pola noći kad mu zatrebam (ako mu loše krene).
P.P.S. A sad me izvinite, idem da zovem taksi, da brzo stignem do koncerta (ali ne brže od života), i smanjim daljinu između nas. Eto, dala sam na znanje, iskreno. Žena bez imena”
Jovan Srecković:
Vladov rodjendan. U kafiću sedi Barba sa društvom i zabavlja se. U trenutku ulazi ona,prelepa. Baš po njegovom ukusu. Ostavlja poklon i ljubi ga u obraz.Sa poklonom je bila kartica.
Na njoj je pisalo gde i kada treba da bude. Tog dana bio je na tom mestu ali nje nije bilo.
Foto: Milena Đorđević
Čekala ga je samo jedna koverta.
U njoj je pisalo kako mu želi sve najlepše,i pitanje da li mu se svideo poklon. Više se nije javljala, ni pojavljivala,.
Tako je ona nestala bez traga.Ta žena bez imena (smeh)
(Telegraf.rs)
.jpg)
