Izvor: Press, 18.Jan.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIN-ova nagrada Gordani Ćirjanić
U mom romanu želela sam da pokažem kako se televizija uvlači u čovekovu psihu. Sve češće se dešava da ljudi umiru ispred ekrana, i to su poslednje slike koje im ostaju
Književnica Gordana Ćirjanić dobitnica je ovogodišnje NIN-ove nagrade za roman „Ono što oduvek želiš„. Odnos glasova u finalnom glasanju bio je tri prema dva. Za roman „Ono što oduvek želiš„ glasali su Ljiljana Šop, Aleksandar Ilić i Mileta Aćimović, dok >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << je Mladen Šukalo svoj glas dao romanu „Mi različiti" Veselina Markovića. Vasa Pavković je glasao za roman Vladana Matijevića „Vrlo malo svetlosti". Njen roman u izdanju „Narodne knjige" priča je o nesuđenom piscu Slobodanu, sakupljaču knjiga, televizijskom zavisniku, producentu rijaliti-programa. U intervjuu za Press, prvi koji je laureatkinja dala nakon što je doneta odluka o nagradi, Ćirjanićka tvrdi da je i dodela prestižnih književnih nagrada estradizovana, i kaže da su kontroverze koje su pratile ovogodišnji NIN-ov izbor romana godine ostavile kod nje gorak ukus.
- Široka obrazloženja koja su iznosili članovi žirija su bila malo neprijatna po pisca. Za knjigu je dobro da se o njoj opširno govori, ali autoru to nije mnogo prijatno. Postoji nešto zaista sportsko u svemu tome, jer se dodela književne nagrade kod nas prati kao tenis. Ja sam za svoju prethodnu knjigu, kada je bila u najužem izboru, čak čula da je stvar došla do kladionica! Ljudi su se kladili u čije će ruke otići NIN-ova nagrada. Potrebno je mnogo discipline da se držim po strani od toga.
Vodi li to u estradizaciju čak i dodele književnih nagrada?
- Da, to se negde upliće i u teze i teme mog romana.
Kako ste primili vest da je vaš roman dobio NIN-ovu nagradu za 2010. godinu?
- Prilično sam zbunjena i veoma sam iznenađena odlukom žirija. Priroda posla romanopisca je takva da on mora biti disciplinovan. Možda ne baš kao jogisti, ali gotovo toliko. Uspela sam tokom ovih poslednjih petnaest dana da disciplinujem sebe da smatram da neću dobiti NIN-ovu nagradu. Beskrajno sam srećna, jer je NIN-ova nagrada, bez sumnje, najveće književno priznanje na ovim našim prostorima. Šta god pisci govorili i kako god se postavljali, mislim da svaki pisac ipak priželjkuje, ukoliko piše romane, da pređe i taj stepenik. Budući da je ovo treći put da sam se našla u završnici izbora, bilo je vreme da imam tako jaku i dovoljnu intelektualnu disciplinu i higijenu, da prosto ne dozvolim sebi da zamišljam šta bi bilo kad bi bilo. Ovo kažem zato što uopšte nisam razmišljala o mogućnosti da se dogodi, da nagrada bude moja, i nisam se pripremala za ovu priliku. Ni u svojim dosadašnjim romanima mislim da nisam patila od poroka optimizma.
Po čemu se ovaj vaš roman razlikuje od prethodnih?
- U mojim prethodnim romanima, moji čitaoci su primećivali da postoji nešto što bi se zvalo svetlo dno. Mislim da toga u ovom romanu nema. Možda je to razlog što sam na roman „Ono što oduvek želiš„ gledala drugačije nego na svoje prethodne romane. Naime, imala sam izvesni problem sa njim jer mi to nije svojstveno, ali ga ja nijednom nisam pročitala pošto je objavljen. Prema tome, on očigledno ima neku svoju, u mom intimnom svetu, specijalnu sudbinu.
Vaš roman je drugi zaredom koji se bavi rijaliti-televizijom. Zašto ste baš tu vrstu televizijske forme izabrali za temu romana?
- Ovo je roman, u najširem smislu, o savremenom životu u kome je televizija jedan nezaobilazan fenomen. Mene su u ovom romanu interesovale dve stvari. Prvo, da pokažem koliko se sadržaj sa TV ekrana uvukao u čovekovu psihu. Dakle, koliko su se ti sadržaji izmešali sa ličnim sećanjima i ušli u san. Sa druge strane, želela sam da pokažem krizu ljudske intime. Ona se veoma suzila, pa postaje neverovatno šta sve voljno ljudi iznose pred kamere. Sve se češće dešava da ljudi umiru ispred TV ekrana, i to su poslednje slike ili poruke koje im ostaju.
Jesu li domaći rijalitiji, po ispraznosti sadržaja, otišli i korak dalje od onih inostranih?
- Ne, ne mislim da po tome prednjačimo. Ali ni po prostakluku. Razlika je u tome što živimo u veoma teškim vremenima. Vremena su ovde naročito teška, pa se i televizija više gleda. Utoliko je i problem teži.
