Izvor: Poznati.info, 17.Feb.2013, 16:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milorad Kapor Biografija
Milorad Kapor je rođen 12. juna 1971. godine. U sad već zavidnoj karijeri zabeležio je uloge u predstavama Pešice, The Pillowman, Knknpnkn, Profil Vanja, i u filmovi Nož, Lockout i Skyfall. Pored diplome Akademije umetnosti iz Novog Sada, u svojim ruka drži i diplomu mašinskog inženjera.
Nas čovek u novom Bondu
Srpski glumac koji je dobio ulogu u filmu o Džemsu Bondu oduševljen je Danijelom Krejgom i Semom Mendesom, ima svoju pozorišnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << trupu, a osim glume završio je i mašinstvo.
On se zove Kapor, Milorad Kapor. Mišićavi dvometraš, Beograđanin hercegovačkog porekla s opasnim ožiljcima na arkadi, diplomom Mašinskog fakulteta i Akademije umetnosti i pozorišnim stažom od dvadeset godina, prvi je Srbin koji je pokušao da uzme meru duhovitom britanskom agentu, ovaj put Danijelu Krejgu. Gledaćete ga u novom, jubilarnom Bondu, pored Krejga, Havijera Bardema, Džudi Denč, Ralfa Fajnsa, u bondovskom prvencu genijalnog oskarovca Sema Mendesa.
Krugovi pakla
Da biste ušli ma i u sitnu minutažu ovako skupog filmskog projekta, morate da prođete nekoliko krugova. Milorad je jedini uspeo. Producenti su znali kakav im je glumac potreban, a onda su počeli da traže u Velikoj Britaniji. Ništa. Pa u Švedskoj, Norveškoj. Ništa. Nemačka. Ništa. Poljska. Ništa. Balkan. Ništa.
- Kandidati su redom otpadali ili kod čuvene kasting direktorke Debi Mekvilijams, ili kod Gerija Pauela i njegovog kaskaderskog tima, ili na kraju kod reditelja Sema Mendesa. Kada su stigli ovde, odabrali su nekolicinu nas od nekoliko stotina na osnovu CV-jeva i fotografija. Nakon prvog kruga u Sarajevu, prošli smo samo jedan momak i ja, a potom u Londonu, nakon još dva kruga, Sem je izabrao mene – kaže Milorad. Zbog snimanja svojih scena u filmu „Skyfall” bio je angažovan oko mesec i po dana.
- Sistem snimanja potpuno je drugačiji nego ovde. Daleko od toga da naši producenti i reditelji ne bi voleli da takve iste uslove pruže i našim glumcima i rediteljima. Ali, tamo postoji ogroman novac. Za taj film je 50 godina građen sistem, sve je dovedeno do perfekcije. Filmovi o Džemsu Bondu nisu reper čak ni za zapadne produkcije i za tamošnje uslove teško dostižan nivo. Iskreno, ne nedostaje meni discipline u radu, umem i to. Ipak ja sam Balkanac, pa sam uspeo da unesem dozu relaksiranosti na set. I iz dana u dan sam imao sve više „poklonika”. Ne, nije to bila labavija disciplina, nego sam uneo malo opuštenosti. Postoji taj strog okvir koji treba poštovati, ali tu ima mesta za malo tople komunikacije, za malo običnih stvarčica…
Porodični Bond
Sem Mendes, reditelj ponikao u pozorištu, koji je svojim filmskim prvencem „Američka lepota” uzeo Oskar, viđen je kao neko ko može da jubilarnom Bondu da malo sveže krvi.
- Sem Mendes je genijalac, s kojim je lako sarađivati u umetnosti. Bez problema možeš da mu ponudiš i svoje viđenje stvari. Voli da kopa po karakteru, da ga istraži i gradi. Zapravo mi je rad na Bondu bio zanimljiv zbog reditelja, koji je spolja tako običan, ali iznutra je vanredno bogata i talentovana duša. Pozvan je zato što je za 50 godina Bonda bilo potrebno da se franšiza regeneriše. Tu je sada i Havijer Bardem, i Rejf Fajns, pored standardnih Džudi Denč i Danijela Krejga. Ipak, zbog nekog razloga, možda zato što producenti apsolutno računaju na Ameriku kao na svoje prvenstveno tržište, smanjen je broj i trajanje škakljivih scena. Ima i krvi, ima i ljubavnih scena, ali za moj ukus je sve to svedeno, da bi „Skyfall” bio i porodičan film. Da ne bude crvena tačka za one ispod 14 godina.
Krejgov sleng
I Milorad je bio, do sada, neko ko je teško mogao da prihvati nekog drugog osim Šona Konerija i Rodžera Mura. Ali…
- Posle ovog filma, svi oni koji su imali dilemu oko Danijela Krejga kao Džemsa Bonda, apsolutno će ga prihvatiti. I ja sam po tom pitanju bio „old fešn”, Rodžer Mur i Šon Koneri, i to je to. Možda sam sad subjektivan, ali Krejg je odličan. Pa, sada mi je on ortak (smeh). Da li ume da se nasmeje? Jako je glasan. Ima potrebu da se zafrkava, da provaljuje. Bacao je fore, doduše nekad u slengu, pa ga poneki put i nisam razumeo, ali se nasmejem jer vidim da se svi ostali smeju. Zamisli koju on odgovornost ima. Njegova očekivanja, pa rediteljeva, producenti. Igra u filmu koji će gledati svaki drugi čovek na ovom svetu.
Uvek imam bekap
- Ne verujem da ću ikada više igrati u jačoj produkciji od ove. Možda ću igrati samo veće uloge. A i ovo mi se desilo iznenada. Daleko od toga da se nisam trudio, ako nikada ne priželjkuješ da igraš i ovakve produkcije, batali to čime se baviš. Ali, realnije je ne očekivati da ti se u životu desi Džems Bond. Zato sam uvek imao bekap varijantu. Ako ne igram u filmu, imam svoje Srpsko narodno pozorište i svoju trupu „Jorik”. I imam dovoljno novca da budem sit i obučen. I da okrenem turu pića u kafani i da se radujem ponedeljku kao novom radnom danu, tako da, ako se ponovo desi nešto ovako, super, ako se ne desi, isto super. Daleko od toga da i dalje neću da radim na tome da mi ovo postane tradicija.
- Neću pošto-poto igrati u filmovima koji mi se nude. Ne želim svetsku karijeru po svaku cenu. Nema isključivo dobrih i isključivo loših momaka. Postoje manje ili više sivi, svugde. Još uvek mi se može da odbijam uloge. To nas je profesor učio: „Naučite da odbijate uloge!” Ja sam naučio. Nisam se prodao.
Basket je sve
Da nije samonikli umetnik u svojoj porodici, govore mamini amaterski pokušaji u kulturno-umetničkom društvu u njenom rodnom mestu blizu Bileće.
- Mama se kao devojčica bavila amaterski glumom. To je bila avangarda (smeh)! Ipak, kada sam se javio iz Novog Sada mojima da sam upisao glumu, i to usred mojih studija mašinstva, mama je samo rekla: „Sine, kad već mora još nešto, zašto ne neki jezik, engleski recimo?” Nikada mi roditelji to nisu branili, ali nikada nisu bili ni ushićeni. Jedino na čemu su uvek i svuda insistirali, valjda zbog tog dinarskog gena, bilo je poštenje, poštenje, poštenje.
Nekada u šali kažem kako bih, s obzirom na moje „fizičke attribute”, voleo da su mi roditelji bili malo angažovaniji, naročito u trenucima kada sam sumnjao u sebe, jer da sam nastavio da se bavim sportom, do sada bih imao pet stanova. Dugo sam se bavio atletikom, a basketom ni sada ne prestajem da se bavim. Čini mi se da bih se i glume pre odrekao nego basketa s ortacima.
Gluma kao začin
Prva u nizu diploma bila je ona s Mašinskog fakulteta.
- Na pola studija mašinstva nešto mi je zafalilo. Stara je izreka da mašinci važe za „najumetničkije tipove” među tehničarima, naročito moja katedra za mehanizaciju i mašinske konstrukcije, gde su profesori od davnina svirali džez i rokenrol, i pružili mi apsolutnu podršku. Jer, u početku sam imao malu frku, da li će se pojaviti ta sujeta kada sam upisao glumu i kada sam morao da ih zamolim, pošto su to dva fakulteta u dva različita grada, za kašnjenje s radovima i odsustvovanje s nekih predavanja. Mislio sam da će mi reći, šta, nije ti dovoljno teško mašinstvo, nego hoćeš još nešto… Ne, imao sam svaku njihovu podršku! Od tada mi to nisu profesori nego prijatelji. I, eto, upisah glumu. Kao kad ti fali jedna štanglica čokolade iako si sit. Taj začin mog života je gluma. Brat mi nije u umetnosti, ali sam ponosan na njega. Što bi rekli naši roditelji: „Dosta više diploma, hoćemo unučiće!”
Klasa „Sivi dom”
I Milorad je jedan od onih koji su procenili da je Novi Sad bolja sredina da se umetnički sazreva.
- Odlučio sam se za novosadsku Akademiju zato što je u to vreme bila najjača. Glumu su predavali, Rade Marković, Petar Banićević, Branko Pleša i Boro Drašković. Upisao sam iz prve. Moju klasu su zvali „Sivi dom”, bili smo jako nezgodni i, začudo, bilo je više muškaraca. Profesor je rekao da je primio osam garagana. Srđan Timarov je bio najmlađi, ali svi ostali su bili nešto stariji, već zreli i formirani momci. Vrlo brzo sam znao da ću ostati u Srpskom narodnom pozorištu. U ta, još uvek srećna vremena, direktor Drame Srpskog narodnog umeo je da dođe na ispite glume, da nas pogleda, ponudi stipendiju, tako da smo nas četvorica dobili ponude da ostanemo.
Uleteo sam u mašinu, išao sam iz uloge u ulogu. Onda sam formirao svoju trupu „Jorik”. Nisam samo „izvođač glumačkih radova” nego imam i potrebu da i sam nešto uradim. Imam svoju energiju i senzibilitet, i hoću da igram u takvim komadima. I još bitnije, hoću da se takvi komadi igraju. U „Joriku” smo imali kultnu predstavu „Knknpnkn” o nastanku, postojanju i raspadu stare Jugoslavije. Sada radimo na komadu „Radovan dvehiljadetrin’esti”. Pravimo predstavu o prvom Srbinu koji priznaje poraz. To mora da uradi nesrećni Radovan. Jorik je bio mudra luda na dvoru Hamletovog oca koja je govorila veoma britke reči, istinite reči, na duhovit način. Mislimo da je nama potreban jedan Jorik. Hoćemo da govorimo istinu na dopadljiv način, ne da bismo je ublažili, da ne bismo izgledali gnevno. Ako bude samo gneva, onda smo pukli. A ako pomislimo da ne možemo da promenimo svet, onda batali život.
Milorad Kapor
Izvor i foto: Wikipedia, pulsonline.rs
.jpg)
