Izvor: Prva.rs, 21.Jun.2014, 10:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Marčelo: Tolstujem „Igru prestola“!
Kako je biti Marčelo 2014. u Srbiji?
E, ovo pitanje nisam očekivao (smeh)... pa, kao i biti bilo koji inadžija danas u Srbiji. Juče na Studiju B, u jednoj finoj emisiji, baš se povela priča oko bunta, ta se reč nekako uvek uplete, i rekoh kako nisam siguran da se to što radim nužno baš zove bunt – možda je više reč o tome da smo postali zemlja ulizica i podanika, te otud bilo kakav lični stav ne samo što je buntovništvo, nego čak oblik nacionalne izdaje, zaboga! >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << Dakle, biti ja nije ništa posebno, to je samo ne biti istomišljenik sa gomilom gistromišljenika.
Za Marčela kažu da je svestran. Ko ga voli, zna šta sve radi. Što se mene tiče, on je izuzetno pristojan, vaspitan i talentovan mladić koji glasno (i pismeno, ne samo pisano) kaže ono što što nas sve žulja, a ćutimo. I ipak uspeva da se bavi javnim poslom i to uspešno, da ga zaobilaze tabloidi i incidenti i da je uvek tu, nadomak nas.
Ako se ponašaš tako kao što si ti sada opisala, onda tu nema šta da se piše, onda im nisi zanimljiv, onda te neće zateći na mestima koja su inače okupljališta javnog polusveta, probisveta, faca sa naslovne strane Sveta... Baš nikad nisam verovao u te paparaco fore, u to da neko nekoga zaista proganja i iskače iz žbunja. Mislim da je to u velikom broju slučajeva unapred dogovorena stvar i da je to jedna golema mašinerija bazirana na trgovini intimom. Ili čak na fabrikovanju intime. Možda to i nije intima tih ljudi, otkud mi znamo? Možda Nataša Bekvalac živi negde srećno s mužem kojeg niko ne zna, dok su svi njeni ljubavni jadi kojima nevaspitano dosađuje narodu zapravo rijaliti emisija. Elem, „živeti kao sav normalan svet“ nije, dakle, rezultat nekog aktivnog izbegavanja objektiva. Do toga naprosto ne dolazi i nisam jedini primer. Niko ko se ponaša pristojno nije zanimljiv takvim novinama i emisijama, niti treba da bude. I to je sjajna vest: ako bismo gledali samo taj aspekt, zaključili bismo da je sa svetom sve u redu. Mislim na planetu, ne na časopis.
Znate stihove: „Ti ne znaš da nikada više nećeš biti ponovo klinac, nikad toliko snova u džepu i taj divni inat!“. Iz pesme „Možda baš ti“. Koja govori o klincima danas i juče i prekjuče. O onim klincima koji ne znaju kud. Pa me zanima, šta misli, kakvi su ti „neki novi klinci“? Navodi mi primer jedne tribine koja je bila posvećena nasilju i na kojoj je učestvovala i jedna dama iz Ministarstva prosvete. Desilo se da je tema otišla u drugom smeru, pravo u hvalospev klincima koji su učestvovali u akcijama tokom poplava. Što nas dovodi do teme dobrote i humanosti.
Znaš šta, generalne ocene su uvek loše, jer nekoga potcene, a nekoga precene. Kad god kažemo nešto generalno, nismo rekli ništa ni o kome konkretno. O novim klincima ima, naravno, raznih utisaka. Jedan od utisaka je, recimo, pesma „Pegla“, koju smo prošle godine napravili i koja je digla dosta prašine. Ne mislim da taj utisak netačan i da to ne postoji u društvu. A onda smo sada, prilkom poplava, stekli jedan posve drugačiji utisak. Novi klinci su poželeli, i to čista srca, da budu volonteri. I to je sad kontrateža, neka druga slika, jednako relevantna kao i ona prva. Pošto se na tribini govorilo da su se ljudi promenili, da su se klinci promenili... morao sam da kažem: stvarno ne verujem u to. Istina, živimo u zemlji gde je taj motiv preobraženja preko noći vrlo aktuelan, postoji opšta težnja da se ljudi ubede kako nam se pred očima neki ljudi menjaju iz korena, spektakularnije nego Transformersi, ali suštinski ne verujem da se dogodila promena.
To su isti klinci kao i pre poplava. Dogodilo se nešto drugo, i to ne samo klincima, nego svima nama: stavljeni smo u drugačiji kontekst. Nisu se toliki ljudi odazvali zato što smo naprasno uzumeli solidarnost. Ne, stvar je u ovome: neko ko sada ima 20 ili 25 godina prvi put u svome životu u ovoj usranoj zemlji dobio je priliku da uradi nešto što mu daje nesumnjivi osećaj da je koristan svom društvu, da je građanin za primer, i to na način koji mu niko ne može oduzeti, dovesti u sumnju, politički izmanipulisati. I gle čuda, svi su se odazvali. Dakle, nismo mi toliko naopaki koliko su nam uobičajene okolnosti naopake. Očigledno kod većine ljudi još kako postoji volja da se učini nešto dobro. Međutim, kada nisu vanredne okolnosti, ti nemaš osećaj da će tvoje dobro delo biti shvaćeno kao dobro. Imaš utisak da će se politički instrumentalizovati, da će se izmanipulisati, da će ispasti nešto drugo. Recimo, priča se o Šapcu da je to bila nepotrebna akcija i histerija jednog histerika, ali sve i da je tako, to nema nikakve veze sa ljudima koji su hrabro zapucali u Šabac da pomognu. Njihova namera je van svake sumnje dobra. Tog klinca, čoveka, žene... bilo koga ko je otišao, bez obzira na to da li je ta mobilizacija kao takva bila realno potrebna ili ne.
Ukratko, eto, pokazalo se ovo: kad se ljudi stave u okolnost da mogu biti dobri na način koji im ne možeš oduzeti, ljudi biraju da budu dobri. E sad, na toj istoj tribini, jedna gospođa iz Ministarstva prosvete, fina žena, nimalo zlonamerna, govorila je o tome da, naravno, i u normalnim okolnostima treba napraviti prilika da ljudi na taj način reaguju. Objasnio sam gde je problem s tim: mi smo naterani da državu ne shvatamo kao nezavisni entitet, već kao privatnu prćiju ove ili one stranke koja u datom trenutku gospodari; stoga, kad bi ministartsvo prosvete smislilo neki zaista dobar program i obratilo se bilo kom slobodnom umetniku da se uključi, malo ko bi se odazvao, jer će se kroz pet godina pamtiti samo da si bio kolaborant jedne vlasti. Kad bi ti dali neku novčanu pomoć za ono što radiš, to bi u javnosti izgledalo kao da te kupuju – jer tako, u suštini, i jeste. Stoga niko normalan, niko kome je stalo do svog umetničkog kredibiliteta više neće svoje aktivnosti mešati sa državnim (dakle, stranačkim) projektima A kako se to nepoverenje menja, kako sarađivati sa institucijama a da nemaš osećaj politizovanosti i zloupotrebe čoveka? Kazao sam da nemam ideju kako se to radi, ali srećom, ne primam ni platu da smišljam kako se to radi. A ljudi iz ministartstava primaju. Šta da vam radim, izvol’te pa smislite.
Pošto na okolnosti ne možemo da utičemo (baš uvek), na pamet i znanje i te kako možemo. Student književnosti na korak do diplome, Marčelo ovih dana vredno radi na novom albumu „Napet šou“ i secira Tolstoja uz „Igru prestola“.
Mnogo čitam. Baveći se mnogim stvarima u isto vreme, potpuno oktopodski, ja ne diplomirah. Doterao do kraja, s dobrim prosekom, i tu zastao. To treba napokon završiti, ali ima i drugih opcija. Razmišljam, recimo, da se kandidujem za neko direktorsko mesto: to što nemam diplomu čini me idealno kvalifikovanim. Ili možda da doktoriram. Treba li danas uopšte prvo diplomirati da bi se doktoriralo? Možda može i ovako, iz čista mira. Uzmeš pa malo doktorucneš, onako u slobodno vreme. Da smo pametni, to bi nam bila turistička atrakcija – kao što ljudi idu u Amsterdam da puše travu uz kafu u kafiću, kao što gej parovi skoknu u zemlju gde je gej brak legalan pa se venčaju, tako mi treba da budemo oaza doktorata – da svako ko u svojoj zemlji nije shvaćen ozbiljno, ili je, ne daj bože, čak shvaćen kao besprizorna nevaspitana cepanica puna para ili možda nečiji smešni poslušnik, dođe lepo kod nas da se malo prodoktoriše.
To je jedna mogućnost. A ima i ta skromnija, u duhu te pristojnosti i vaspitanja o kom govoriš, da se ipak pošteno diplomira, pih. I evo, trenutno, pošto se bavim jednim od dva najveća ispita na faksu, čitam Tolstoja i sprovodim jedan sociološki eksperiment koji svima preporučujem: čitanje „Rata i mira“ uporedo sa gledanjem serije „Game of thrones“ („Igra prestola“). Nalaženje paralela onako kako ih je i sam Martin (pisac „Igre prestola“, prim. aut.) nalazio, jer on veli da pomno čita o istoriji i da voli književna dela koja se bavi istorijom. Prilično su na oba ta mesta uočljive zakonitosti ljudskog duha u ratu. S tim što je jedno fikcija (a zapravo i ne toliko, kad pogledamo bolje), a drugo ljuti realizam. To me sad dosta zabavlja, da te dve stvari pratim uporedo.
A muzika? šta slušaš ovih dana?
Jao, što je to slatko, to pitanje od osnovne škole nisam čuo (smeh). Slušam svašta, kao i svi moji prijatelji. Žanrovanje je stvar koju moraš da prevaziđeš i kao slušalac, i kao autor, jer u suprotnom počinje da te ograničava. Na našu žalost, poslednjih dana slušamo jedino sebe, jer završavamo novi album, pa moramo. Izađeš iz studija, a onda kad se vratiš gajbi staviš slušalice i nastavljaš... Uvek je tako pred kraj, radi se miks, popravljaju se greške, po celi dan moraš da ispiraš mozak time. Kad se ta faza bude završila, s radošću ću ponovo moći da govorim o tuđoj muzici. Za sada, kad mogu, slušam Black Keys, oduševljavam se i kompleksiram:)
Pročitajte i kako je
Pisac "Igre prestola" ismejao venčanje Kim Kardašijan
