Izvor: Svet plus, 06.Mar.2025, 11:59

Komemoracija Saši Popoviću: Ana Bekuta u suzama oprostila se dirljivim rečima

Na današnjoj komemoraciji povodom odlaska Saše Popovića, brojne javne ličnosti, prijatelji i saradnici okupili su se kako bi odali počast čoveku koji je zauvek obeležio muzičku scenu. Među onima koji su se emotivno oprostili od njega bila je i pevačica Ana Bekuta, čije su reči ganule prisutne do suza.

– Dan ili dva pred Sašin odlazak čula sam jednu novu pesmu od Džibonija. Pesma se zove Drvo, a u njoj Džiboni zamišlja period između života i smrti kao drvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Svet plus << koje može postati dobro i loše oruđe. On u pesmi moli Boga da, baš kao i drvo, postane bolji – da od tog drveta nastane okvir za porodičnu sliku, veslo broda, šibica u mraku, daska pod nogama voljenih ljudi i odškrinuta vrata sobe. Uvek nam neka pesma ostane u glavi kada proživljavamo veliku tugu. Zato će me od sada pa zauvek ta pesma podsećati na našeg Sašu – rekla je Ana, dok su joj glas i oči drhtali od emocija.

Sa neizmernim poštovanjem govorila je o čoveku koji je bio simbol mudrosti i staloženosti.

– On je bio kao onaj stari orah u dvorištu, koji je video sve i izdržao svaku oluju. Bio je veslo koje je pomagalo ljudima da se dokopaju obala, a pri tom potpuno nenametljiv i skroman. Bio je okvir za slike bez kojeg nismo mogli da zamislimo veselja, zabave, subotnje večeri. Stotinama mladih umetnika bio je okvir za najlepše slike njihovih karijera i beli štap svima onima koji su se u surovom svetu šoubiznisa osećali izgubljeno – nastavila je Ana kroz suze.

Njene reči posebno su odjeknule kada je govorila o Sašinoj plemenitosti.

– Saša je, baš kao u toj pesmi o drvetu, želeo da bude bolji, iako je već bio previše dobar. Nikada nikome nije bio trn u oku, nikada batina u boku, niti je od njegovog drveta ikada napravljen stub srama. Bio je kofer pun sećanja, melodija i anegdota, a nikada mu nije trebalo mnogo da posegne u sebe i pronađe ono što nam svima treba. Bio je greda koja je na svojim leđima držala karijere stotina ljudi, ona velika, čvrsta i nepomična greda zbog koje sve odoleva vetru i vremenu.

Na kraju, Ana je jedva suzdržala suze dok je govorila o njegovoj borbi.

– Kao drvo je i umro. Borio se kroz tri godišnja doba, verovao kao i svi mi da će na kraju sve biti u redu. Ali niko ne može da prihvati da čovek ili drvo samo tako padnu i nestanu. Dragi naš Sale, bio si ruka za koju smo se svi mi pridržavali. Bio si hlad kad je bilo vruće, sklonište kada su bile oluje, bio si svetlost u tami, toplina u hladnim danima, dirka svake harmonike, krov svake kuće u kojoj si bio. Neka ti je večna slava. Hvala ti! – rekla je Ana, a potom sa knedlom u grlu zapevala Džibonijevu pesmu Drvo, dok su se u sali nizali jecaji prisutnih.

Komemoracija se završila u suzama, ali i sa osećanjem neizmerne zahvalnosti za sve ono što je Saša Popović ostavio iza sebe.

Nastavak na Svet plus...