Izvor: Poznati.info, 23.Avg.2013, 22:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kamenko: Samo sam vedrio, nikad oblačio!
Ekipa “TV Novosti” sa Kamenkom Katićem u Belegišu o vremenu nekad i sad: Svačiji život je veoma važan, bilo život uvaženog čoveka ili onog sa margine, robijaša ili lenjivca
“DRAGI Kamenko, moram da vam se požalim na svog muža. Od pre deset dana, pre nego što vi dođete na red, isključuje televizor. Po svemu sudeći, ljubomoran je. I to s razlogom”; “Druže Kamenko, čuo sam da imate jahtu i vilu na Dunavu. Da li je to tačno?”; “Poštovani Kamenko, >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << neću ni da vas kudim ni da vas hvalim. Želim samo da vam čestitam, jer ste vi dokaz da i mi, Lale, napredujemo. Čak smo i do televizije dogurali” – ovo su samo neka od pisama koja su 1968. godine stigla na adresu “TV novosti” za Kamenka Katića.
Bio je jedna od najpopularnijih ličnosti stare Jugoslavije – po nekim anketama, odmah iza Tita. Njegovih pet minuta na kraju Dnevnika pažljivo se slušalo. Mada vremenska prognoza nije bila tako tačna kao danas, verovalo mu se, ma šta da kaže. Posebno se pratilo kad Kamenko ide na odmor, jer ako on putuje na more u prvoj polovini jula, znači da će vreme biti lepo.
Danas, Kamenka nalazimo u Belegišu, malom mestu u Sremu koje mu je poslednjih godina dom. Dok se spuštamo do Dunava, primećuje da živi u raju na zemlji – iako nema ni jahtu, ni vilu. Sudbina poznatih je, kaže, da im se pripisuje svašta. Priseća se glasine kako je voditelj Dnevnika Miodrag Zdravković ostao bez nogu, ili fame da se Mići Orloviću rodilo crnče.
- Ja sam još i dobro prošao – kaže kroz osmeh.
- Ali, i danas ne mogu neke da ubedim da moja žena i ja nismo imali dece. Mnogi mi tvrde da mi je ćerka Dragana Katić, pa se čak i ljute kad kažem da nije.
Vremensku prognozu danas prati kao gledalac. Na svoje naslednike na RTS je ponosan. Primećuje kako se predviđanja za narednih četiri-pet dana ostvaruju zapanjujuće tačno. Koristi se i elektronska animacija, dok je on na panoe magnetima “lepio” kišu, sunce i oblake.
- Ali, bez obzira na sva tehnička dostignuća, radare i satelite, ljudi iz struke govore da prognoza vremena nikada neće moći da se ostvari u potpunosti. Jer, ako kažemo, sutra je mestimično kiša, svako od nas bio je svedok kad na jednoj strani ulice pada, a na drugoj – ni kapi. Koja će strana pokisnuti, nikad niko neće moći da predvidi – priča, zagledan u nebo bez ijednog oblaka.
Od osamdesetih, umesto u studiju, vreme provodi na terenu. Snima stotine reportaža o običnim ljudima, nema nagrade koju nije dobio, a i danas, bez želje da filozofira, kaže – život je život, kako se i zvao jedan njegov serijal.
- Svačiji život je veoma važan, bilo život uvaženog čoveka ili onog sa margine, robijaša ili lenjivca. I moje je da to poštujem.
“Rekvijem za Jocu Frkeca” mu je najdraža reportaža. Priče o poslednjem slugi u šajkaškom kraju, iz koga i sam potiče, i danas se seća kao da ju je snimio juče. Joca je, priča, celog života radio tuđe njive, a svoju nikada nije imao. Napravio je nekoliko kuća od blata i trske, a poslednju je dao grobaru u Žablju da bi ga ovaj, nekoliko dana pred kraj, dvorio i sahranio.
- Nekoliko dana pred smrt, snimili smo Jocu na groblju kako odlazi do mesta gde će biti sahranjen. Joca ide, a dan tmuran, kišovit. Lišće opalo, vrane preleću sa grobova na drveće, a grobarova mačka izviruje iza jednog spomenika da vidi kuda to Joca odlazi. Šumovi na groblju bili su kao u Hičkokovim filmovima, ali stvarni, nenamešteni. Stvorila se neverovatna atmosfera. Sve nam se namestilo – priča Katić sa setom u glasu.
Od priča o životu, ni danas se nije umorio. Nedavno je završio serijal “Klupa na šoru”, o preteči savremenog informisanja u sremskim selima. Tu, na klupama ispred kuća, Sremci su saznavali vesti, najpre lokalne, pa onda one od šireg značaja. Ova institucija se, primećuje Kamenko, još održala.
- Dogodovštine iz vojske ili sa putovanja po mađarskim banjama i letovanja u Grčkoj, rado se slušaju i prepričavaju. Uređivački sistem na klupi je sličan onom u Dnevniku – postoje urednik, voditelj i izveštači iz raznih mesta – upućuje nas u problematiku.
Interesovanje za ljude i njihove običaje, Kamenko gaji od studentskih dana. Na Filozofskom
fakultetu diplomirao je etnologiju, a pre toga, završio je srednju veterinarsku školu.
„U šabačkom internatu, među 400 budućih veterinara, iako veoma mlad, ja sam polako postajao čovek. I celog života ostaću onakav kakav sam tamo izgrađen i uobličen. Kakvi su, uostalom, i drugi bivši pitomci te škole: vedri, jednostavni, šaljivdžije, ali u struci ozbiljni i odani svom pozivu“. Pre nego što ga ostavimo da uživa u svom raju, pitamo da li i danas važe ove reči koje je napisao 1976. godine pod naslovom “Stranica mog života”.
- Imao sam prijatelje raznih „vrsta“, iz raznih oblasti, ali ovi sa kojima sam odrastao u internatu, prijatelji su za koje se kaže da su rod. U to vreme kad smo se formirali, bili smo upućeni jedni na druge, i danas ih doživljavam kao braću. Svi su ostali kakvi su i bili po karakteru i ćudi. A vedrina? Naišli su problemi i brige koje život znače. Ne može celog života da se bude radostan. Ali, trudimo se da budemo i vedri i ozbiljni. I da sačuvamo ovo malo života što je ostalo.
POSLE prvog nastupa u karijeri, Kamenko je dobio zlata vredan savet. “Preozbiljan si. Nemoj suviše ozbiljno da shvataš to što radiš, opusti se”, rekao mu je tada spiker Dušan Gligorijević.
- Celog života koristio mi je njegov savet. Nikad se nisam smejao, ali nisam bio ni namrgođen, ni ljut. Trudio sam se da vesti saopštavam u dobrom raspoloženju – otkriva tajnu Katić.
Izvor: Novosti.rs
