Izvor: Poznati.info, 24.Jan.2013, 14:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jovan Marić Biografija
Jovan Marić je rođen 11. avgusta 1941. godine. Ima sina Mateju, ćerke Vojnu i Joanu i unuka. Završio je Medicinski fakultet, postao doktor medicinskih nauka, pa redovni profesor na Medicinskom fakultetu. Predavao je na Pravnom, Defektološkom i Stomatološkom fakultetu, upravnik je dnevne klinike u Institutu za psihijatriju u Beogradu, autor više udžbenika, trilogije o Srbima, bio je tri godine ambasador u Južnoafričkoj Republici. Po zanimanju je psihijatar. Njegovu životnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << priču obeležile su žene: majka i tetka koje su ga odgajile, tri supruge s kojima ima troje dece i nebrojeni multirasni susreti. Poput Pigmaliona, zaljubio se u devojku od koje je stvorio ime i pojavu. Ljubav se pretvorila u agoniju koja je dobila sudski epilog.
Psihijatar
Čovek koji za sebe kaže da nema grešaka, taj je za psihijatra – reči su uvaženog psihijatra, bivšeg ambasadora Jovana Marića, lekara s reputacijom „anfan teribla“, kontroverznog seksologa koji je o mentalitetu Srba napisao tri knjige. Ipak, najveće interesovanje izazvao je svojim progresivnim izjavama o seksu. Da nije samo seksolog teoretičar, potvrdio je trećim brakom sa svojom nekoliko decenija mlađom studentkinjom.
Bračna idila potrajala je deceniju, dobili su sina, a onda je čarolija nestala. Na redu je razvod i sudske tužbe, a prebogato iskustvo i znanje dr Marića sada se dopunjuje novim samospoznajama:
– Naivan sam i verujem ljudima. To je taj bosanski trijas: pošten, naivan, glup. Pitam se kako sam ispao tako glup. A, sve je krenulo iz poštenja i neću ga se lišiti makar ispao bosanski glup. Na nagovor i veliki pritisak moje sadašnje, uskoro bivše supruge koja je to forsirala, sedmomesečnom detetu poklonio sam stan i načinio nešto nažao svojim ćerkama. Uradio sam to zbog mira u kući. Medijski sam to podigao na nivo koji nije dobar. Hteo sam da neko iz onoga što je mene snašlo izvuče neki nauk: da ljudi stare, da će biti onemoćali, da ih ne treba zbog toga ostavljati, može se desiti i obrnuto, da se mlađi razboli, pa da stariji o njemu brine. I to što smo sklopili crkveni brak nešto govori.
- Pokušavam da dam sugestiju drugima da ne naprave istu grešku. Nikada nisam udario ženu, blage sam naravi, a supruga želi da prikaže da sam na neki način nasilan i da se preko nasilja u porodici isteram iz stana. Sada se povlačim po sudovima, tu su krivične prijave, sve je grozno, odvratno. To je borba, videćemo kako će proći. Već 20 godina sam sudski veštak upravo u dodeli dece, znam kako je to osetljivo, do kog stepena idu manipulacije. Nisam siguran da će joj dete pripasti, biće borba, ali govorim o sudskoj praksi: majka je zaposlena, ja nemam nameru da se ženim, ona će se sigurno udati i roditi, nagledao sam se takvih situacija. Mateju nisam video mesec dana, odvela ga je.
- Prolazim i često kroz neku depresiju. Andrić kaže: „Najbolji sam kada sam očajan“, a ja bih na to nadovezao da je tuga plemenita emocija, od nje ne treba bežati, treba je iživeti i ojačati. Ona umudruje čoveka, kada prođete kroz fazu tuge, postanete mali filozof. Moja supruga radila je magistrsku tezu, pa doktorsku disertaciju o prostituciji, a ja kažem da je u psihijatriji poznato da onaj ko se bavi samoubistvima na kraju tako i završi.
Razvodni terapeut
Pigmalion je bio grčki vajar koji se zaljubio u ženu koju je izvajao. Marić tvrdi da se to i njemu dogodilo. Smatra da je i on, poput dr Higinsa, stvorio svoju Elizu Dulitl, ali se njihova priča ne završava hepiendom:
– Vrlo je loše to što mi se dogodilo i imam tumačenje koje nije slavno za mene. Ona je bila vrlo pametna studentkinja i ne bih bio s njom da nisam prepoznao tu pamet, fizički smo doradili štošta. Podigao sam je na viši socijalni i obrazovni nivo, zaljubio se. Nažalost, definitivno mislim da mlada generacija, kojoj pripada i moja supruga, sve gleda kroz novac. Imali smo duela koji nisu moj vrednosni sistem, oko privatne prakse. Ne radim privatno jer smatram da preko tuđe nesreće ne treba uzimati pare, ali ona tako ne rezonuje. Prolazim kroz težak period, ljubav se gasi. Žao mi je zbog sina koji će rasti bez oca, neće biti u kući sa mnom, proći će neko moje iskustvo. Ko zna kakav će prema njemu biti očuh. Rezon moje supruge je da, dok je u generativnoj fazi, može nekom da rodi decu i stabilizuje novi brak. Mislim da ću se ja snaći. Ćerka mi kaže da ne treba da budem bračni, nego razvodni terapeut. Poznavanje psihijatrije privatno mi je mnogo značilo, naročito što sam odrastao bez oca, uz dve žene, a sada imam i sina i bojim se da će biti sve manje sa mnom, da će imati slične probleme kao ja.
Doktor bonvivan
Dr Marić je rođen u Bijeljini, u porodici s bogatom kulturnom tradicijom. Majka mu je u Gracu diplomirala na Filozofskom fakultetu, što je početkom 20. veka bilo neobično za ženu, a otac mu je na Sorboni završio Pravni fakultet. Pre Drugog svetskog rata bio je narodni poslanik:
– Nisam ga zapamtio jer su ga streljali komunisti na dan oslobođenja Bijeljine. Bilo mi je tri godine i nedostatak oca značajno je obeležio moje detinjstvo. Na mom ocu su primenili Staljinov model: surovo se obračunaj sa neistomišljenicima i onda si miran sledeće dve generacije. Majka je govorila mom bratu i meni da se ne bavimo politikom jer se od toga gubi glava. U našu porodicu upirali su prstom sve do 1948. godine, kada je rezolucija Informbiroa našla druge žrtve. Zahvalan sam na svemu uloženom majci i tetkama koje su joj pritekle u pomoć kada je ostala sama sa dva mala deteta u čudno vreme posle rata.
- Nikada nisam bio član SK, ali imam taj socijalistički čip u glavi, ako to znači biti na strani sirotinje. Imali smo pozitivan odnos prema siromašnima. Iako sam iz bogate porodice, uvek se davalo, poklanjalo. Kao dete bio sam radoznao za mnoge stvari, u školu sam pošao sa šest godina. Škola mi je išla, bio sam vukovac. U to vreme Džon Kenedi bio je vrlo popularan, govorio je da je njegova vrlina radoznalost i ja sam to pokupio, bavio sam se sportom, svirao sam klavir, završio sam muzičku školu. Gledao sam mnogo filmova, u školi sam bio čitač vesti, glumac u školskom pozorištu, hteo sam da budem glumac i profesori su mi to savetovali. Ipak, držao sam se pravila: „Aut Cesar aut nihil“, ili si vrh, ili ništa. Nisam hteo da budem glumac koji samo unosi poslužavnike na scenu, zbog čega je mnogo nesrećan. Medicina je bila želja mog pokojnog oca, a uz to i sigurna, lepa profesija na kojoj nisam morao da stignem do vrha. Nisam se pokajao, kao ni kasnije kada sam izabrao psihijatriju, a napustio hirurgiju. Hteo sam da budem bonvivan, to sam možda i potvrdio u privatnom životu. Medicinu sam završio za četiri i po godine, prvi u generaciji. U 22. godini bio sam lekar u bolnici u Bijeljini. Bilo je to dragoceno iskustvo za mene jer je tada bilo samo pet lekara u bolnici. Čudan osećaj je kada te u 23. godini zovu „gospo’n doktore“.
Krevetski staž
Prvu suprugu upoznao je dok je živeo u studentskom domu u Beogradu. Bila je učenica, imala je 17 godina i morao je sa tuđom ličnom kartom da je švercuje kad je dolazila kod njega:
– Sobu sam ustupao i kolegama iz Beograda jer nisu mogli da dovode devojke u stanove gde su im roditelji. Smatrao sam da sam u prednosti u odnosu na Beograđane jer sam se osamostalio sa 18 godina. Deca danas ostaju do trideset pete s roditeljima, pa slušaju: „Šta si to obukao, jeo?“, pakuju ga kad putuje. Tako nastaje veliki mamin sin, mama ga invalidizira jer radi sve za njega. Moja prva supruga je posle upisala akademiju, bila je slikarka. Dugo sam se s njom zabavljao, nisam bio u jurnjavi za devojkama jer je veza bila stabilna. Kada se brak raspao, shvatio sam da ljubavi vremenom jenjavaju. I sada se nalazim u takvoj fazi. Svako je kovač svoje sreće, a Dučić kaže da je još više kovač svoje nesreće. Nije to pravilo, ali se događa, ipak smo svi u životu imali više ljubavi nego brakova. Iz takve ljubavi dobio sam i ćerku Vojnu, a iz drugog braka imam ćerku Joanu. Zahvaljujući njoj sam i deda, imam unuka starog tri godine.
Patološki švaler
Da je visok dva metra, bio bi košarkaš, da je vešt u nogama, bio bi fudbaler, da lepo peva, bio bi pevač, ali on je spretan sa ženama:
– Moja sadašnja žena bila je vrlo ljuta kada sam u nekom intervjuu rekao da sam spretan sa ženama i da mi to ide od ruke. Pitala me je zašto nisam upotrebio prošlo vreme i rekao: „Bio sam spretan sa ženama, pa mi je to išlo od ruke.“ Ali zaista mi je to išlo od ruke. Jedan profesor mi je rekao da sam sve svoje patologije pretvorio u nauku, ako je patologija biti švaler. Ne možete do kraja upoznati drugo ljudsko biće ukoliko niste bili s njim u krevetu, tamo padaju sve barijere. Aristotel je govorio da se plivanje samo u vodi može naučiti, tako i seksualnost možete osetiti jedino u kontaktu sa partnerkom.
- Za seksologiju me je opredelilo moje interkontinentalno multirasno iskustvo. Ipak, kada sam bio ambasador u Južnoafričkoj Republici, ne samo što sam bio sa suprugom nego je bilo i side, pa mi nije padalo na pamet da obnavljam to multirasno iskustvo. Kod nas se nisam predstavljao kao seksolog, bio sam antikomunistički nastrojen i voleo sam da bacam oštrice komunistima, naročito u vreme Miloševića. Da bih ublažio tu svoju žaoku protiv političkog sistema, gostovao sam u emisijama o seksu, i to je ostalo upamćeno. „Marić je neozbiljan, priča o seksu“, mislili su. Seks je najsporednija važna stvar na svetu. Za mene je svaki novi susret sa ženama bio jedna nova knjiga, iz koje sam saznavao sistem vrednosti te osobe, njene porodice. Sad pod stare dane čitam propuštene knjige. Jedna moja vrcava prijateljica, kada me je videla sa starijom gospođom, rekla je: „U zlo doba siđe or’o međ kokoške!“ Prevarila se, nije to bila takva relacija.
- Preferirao sam vitke žene, brada, usne i nos važniji su mi od očiju, ali suština svega je mentalna snaga. Ostala mi je otvorena večita dilema šta mi se više sviđa: onaj divni deo tela gde se leđa završavaju u noge ili grudi. Silikoni su sve pokvarili. S velikom mukom dao sam saglasnost da se to uradi u mom privatnom životu.
Ljubavni penzioner
Seksološki orijentisan psihijatar smatra da su hedonizam, egoizam i narcizam tri pošasti savremenog društva. I pored tuge kojoj se ne odupire, nije izgubio smisao za humor, jer zna da je smeh najbolja terapija:
– Tačno je da sam izgubio devet kilograma, to je znak da neću biti ljubavni penzioner. Moraće da prođe dosta vremena da se stabilizujem, ali vuk dlaku menja, ali ćud nikako. Imam troje dece sa tri različite žene. Bio sam anfan teribl i sada razvodim treći brak. Od silnih poslova nemam vremena da starim. Telo i mozak treba stalno upotrebljavati. „Ili ga koristi, ili ćeš ga izgubiti“, kažu Englezi, a Srbi kažu da je najbolji kovač onaj koji kuje svaki dan. U nekim godinama života bio sam prilično stidljiv i bojažljiv u prilazu devojkama, zato sada savetujem: budite drskiji, ne propuštajte prilike koje su brze. Ne treba da vas obeshrabri neuspeh.
Jovan Marić
Izvor i foto: WP, pulsonline.rs, D. Živančević
.jpg)
