Izvor: Prva.rs, 11.Apr.2014, 12:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jasna Jovanović: Lažem kad kažem da sam oguglala...
Jasnu nećete videti u tabloidnim i skandaloznim izveštajima medija. Sve što ima da kaže, nije predviđeno za tračerske rubrike. A opet, rado je viđeno lice i jedna je od najomiljenijih ovdašnjih voditeljki. Došla je u Beograd iz Petrovca na Mlavi pre desetak godina. Kako kaže, u pratnji oca, koji se nije slagao s njenim izborom fakulteta. U malom mestu je štrčala, jer nije bila „poslušna”, a u Beogradu nije poznavala nikoga. Danas je ostvarila karijeru, poznata je TV novinarka >> Pročitaj celu vest na sajtu Prva.rs << i voditeljka, pronašla je ljubav svog života, i drži se parole: u zdravom telu, zdrav duh. Luku je pronašla na “Prvoj”, u “Eksplozivu”, emisiji koja otkriva granice sreće, nesreće i neverovatnih događaja.
Postoji brzina u glavi. Nije to adrenalin. Da je svaki put radio adrenalin verovatno sad ne bih odgovarala na ova pitanja. Svako dodatno uzbuđenje u slučaju onih koji rade Exploziv bilo bi kontraproduktivno. Normalno je da tu postoji neka vrsta uznemirenosti da li će sve biti ok, kako će ko da shvati i da li ćeš sam po sebi biti zabovoljan onim što si uradio, onim što si uložio i onim što je proizašlo iz svega. Kao čoveka dotiče me uvek problem,bolest i nepravda. I kad god kažem da sam oguglala lažem..... Nisam imuna, naprotiv. Vrlo često smatram da baš upravo od mene i mojih kolega zavisi kakav će biti epilog.
Kroz emisiju je prošlo mnogo neobičnih ljudi, čudnih sudbina, teških priča, neverovatnih događaja i pojava. Ali, Jasni je jedna priča posebno zanimljiva, onako, lično.
Neka to bude priča o velikom obožavaocu Exploziva Peđi Komarcu. Interesantno je da taj student Pravnog fakulteta iz Novog Pazara ne propušta našu emisiju. Dakle, svakog dana je uz Exploziv, ali ne i samo pred tv-om. On je voditelj, doduše samo u svojoj spavaćoj sobi gde je improvizovao studio i gde ima malu kameru. Mislim da je to zaista fenomen i nešto čIme se ne može pohvaliti nijedna druga emisija. On je za mene broj 1.
Ali, svaka medalja ima i drugu stranu…
Priča koja me je, blago rečeno, šokirala je životna ispovest Brankice iz okoline Bijeljine. Na prvi pogled to je onako jedna posebna dama koja se ni po čemu ne razlikuje od drugih žena, osim da, posle svega, nema problem da prizna brak sa pet žena. Brankica je nekada bila Branko. u 59. godini i prodajom celokupne imovine promenila je pol. Još zanimljivije je što sada ima i dečka. Onako baš luda priča. Takođe je jedna od neobičnijih bila i priča sa čovekom iz Sremske Kamenice koji je deklarisani nudista i koji je sve vreme pred našom kamerom bio ko od majke rođen!
Iako deluje kao krhka plavuša, u Jasni se krije velika snaga. Ne samo zbog prirode emisije koju radi, već i zbog samog života. U Beograd je došla a da nikoga nije poznavala, nijednu ulicu, ni čoveka. Neko bi na njenom mestu dig’o sidro. Jasna nije. Izborila se muški i sada su Beograd i ona veliki prijatelji. Zato što je uvek računala na sebe.
Sama sebi sam najveći oslonac. To uopšte nije egositično. Godinama unazad mislila sam da je drugačije, da se sve u životu dešava kako neko hoće ili kako drugi kaže. To nije pravilo po kome treba da se živi. Kad čovek svhati da je u životu centralna figura on sam, onda tek i počinje život i onda su oslonac i svi drugi.
A prijatelji su retka sorta, pa ih Jasna pažljivo i brižljivo neguje.
Moje najbolje drugarice su dve kume, Sanja i Marija. Jednu sam udala, a druga me je krstila. Sa Sanjom sam nekoliko godina delila isti stan. Bile smo cimerke na Voždovcu. Kad se samo setim koliko je taj period života bio lep. Ona je bukvalno osoba koja je umela pola svoje zarade da podeli sa mnom. Čovek kakav se baš retko sreće. Najdivnije biće! Druga moja kuma je moja bivša koleginica, žena koja najbolje šminka na svetu i najlepše izgleda na svetu. Jedna zgodna, odgovorna, pametna i najbolja plavuša. Mnogo ih volim, mnogo smo vezane i sve bih učinila za njih, a isto tako i one za mene.
Jednom prilikom, rekla je: “Ne plačem, ali to ne znači da me ne pogađaju priče. Mnoge su teške, neke i više od toga. Rešavamo ih, nema razloga da plačemo. Radije biram one gde mogu da se nasmejem, a i takvih, na sreću, ima mnogo…” Za Jasnu je priča…
Priči nikad kraja. Ne kaže se to bez razloga. ČIm nešto počneš, čIm se nečeg dotakneš, ma čIm kažeš A....i kad si ubeđen da je sve rečeno, opet se nađe nešto da fali ili da neko nešto doda. Nikada i ništa nije ispričano do kraja. Kada si novinar imaš tu mogućnost da napraviš nešto pa da izgleda kao da je sve rečeno, ali ništa nije onako kako izgleda.
