Izvor: Poznati.info, 29.Okt.2012, 16:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ivana Zarić: “Na Pinku me je pobedila estrada!”
Ivana Zarić je sa nestrpljenjem dočekala novu televizijsku sezonu. Priznaje da se uželela posla posebno sada kada se vratila onome što joj, kako sama kaže, najviše leži – ženskim televizijskim formatima. Smatra da je dovoljno profesionalno sazrela da se bavi i najozbiljnijim temama, ali je isto tako zadovljna time što joj emisija “Žene” ostavlja prostora da povremeno bude i neozbiljna. Sabirajući utiske o karijeri koja traje već dve decenije, Ivana Zarić smatra da bi televizija >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << tek trebalo da pokaže svest o svom uticaju i odgovornosti, a novinari koji to zaista žele da budu pobede one zainteresovane samo za svetlost reflektora i prolaznu, jeftinu popularnost.
“Velika je razlika između devojaka koje žele da budu novinarke i onih koje traže svetlosti reflektora da bi se udale ili izreklamirale.”
U kakvom raspoloženju i sa kojim ambicijama ste započeli novu televizijsku sezonu?
Jedva sam čekala da emisija krene, uželela sam se posla. Kao ekipa imamo ozbiljne planove za naredne mesece budući da smo shvatile da nas ljudi pažljivo gledaju i da možemo da utičemo da se stvari oko nas polako menjaju. Sigurno je da ćemo i dalje insistirati na tome. Sve više gledalaca nam se obraća neposredno, na ulici, ali i pismima i mejlovima u kojima govore o svojim životima, zapažanjima, problemima, daju ideje za buduće teme. To je ono što smo želele. Prava stvar – interakcija sa gledaocima koja potvrđuje da sve što radimo ima svrhe. Naravno, planiramo, kad god se ukaže prilika da budemo i pomalo neozbiljne. I to nam dobro ide.
Emisija “Žene”, najuže posmatrano, tretira probleme nežnijeg pola. Da li vas i koliko ona podseća na “Ženske priče” koje ste radili na nekadašnjem Trećem kanalu?
Žene se bave specifičnim ženskim temama, ali samo donekle. Postoje teme koje autori muškog pola ne bi ni umeli da obrade, jer jednostavno sa nekim tipično ženskim problemima ne mogu da se sažive. Ipak, mislim da se mnogo više bavimo problemima savremenog društva koji u istoj meri pogađaju ne samo oba pola već i decu. Samo što ih u okviru ove koncepcije “napadamo” iz pet ženskih uglova što svakako ume da bude jako zanimljivo. Polovi definitivno imaju različite poglede na život, različito analiziraju stvari. A i nas pet smo veoma različite. “Ženske priče” sa Trećeg kanala su u to vreme bile jednako važne kao što su “Žene” danas. U međuvremenu sam radila mnogo drugih, zanimljivih stvari, ali je očigledno da mi “ženski formati” najviše leže. Tu se osećam najkomotnije, to me zanima. Sazrela sam, sada imam pravo da pričam i o mnogo ozbiljnijim stvarima.
Koliko su se ženske teme vremenom promenile? Šta je mučilo ili zanimalo ženu devedesetih u odnosu na savremene ženske opsesije?
Svako vreme nosi svoj teret. U vreme dok sam radila “Ženske priče” sa Natašom Ristić i Sanjom Ignjatović bili smo pritisnuti ratom, inflacijom, besparicom, kriminalom. Trebalo je zabaviti publiku. Ta emisija je bila upravo takva, zabavna, i nije obrađivala ozbiljne teme poput ovih kojima se danas bavimo. Ali, i mi smo bile mlade. S druge strane, neke teme su, ipak, univerzalne. Porodica, deca, zdravlje, odnosi među polovima. Bilo bi veoma zanimljivo čuti šta smo tada, sa dvadeset godina manje, mislile o svemu tome. Što se tiče savremenih ženskih opsesija mislim da su sve ispraznije, banalnije, često i opasne. Moderan, brz život koji nas bukvalno “melje” učinio nas je mnogo površnijim. Postali smo konzumenti svega i svačega, a mozak i emocije sve manje koristimo. Naša deca ne bi smela da rastu u jednom takvom svetu. I zbog toga mora stalno da se priča, priča, priča i ukazuje na probleme. U ovoj emisiji maksimalno koristimo tu privilegiju koja nam je data.
Koliko se sama televizija promenila tokom trajanja vaše karijere koja traje gotovo dve decenije?
Veoma, to je više nego očigledno. Televizija iz prethodne dve decenije snosi veliku odgovornost za to što smo postali ovakvi. Ponudila je nedopustivo mnogo gluposti, prostakluka i mogućnosti da se pred milionskim auditorijumom pojave ljudi kojima tu nikako nije mesto. Od političara do jeftinih starleta sa preskupim garderoberima. Nekoga sa nedovoljno oformljenom svešću lako je zavesti i ubediti da baš tako treba. Umesto da idemo napred, u 21.vek, mi smo se sunovratili u svakom smislu. Ali ima nade, kao i kvalitetnih ljudi, samo im treba pomoći da se vrate u prvi plan. Smatram da televizija kao medij mora narednih godina mnogo da radi na tome.
Utisak je da Pink nije umeo da iskoristi vaše novinarske kvalitete, znanje i iskustvo. Da li se događalo da tokom tog perioda ili u bilo kom drugom trenutku posumnjate u sebe?
Nisam nikada posumnjala u sebe samo je bilo perioda kada mi je bilo veoma teško i smatrala sam to velikom nepravdom budući da sam se uvek mnogo trudila i radila baš mnogo. Naravno, pričam o vremenu kada mi se još uvek činilo da ima smisla ponuditi nešto drugačije na, u tom trenutku, najgledanijoj televiziji. Dobila sam priliku i dala sam sve od sebe da najširem auditorijumu pokažem da su knjige, pozorište, umetnost, dizajn i film takođe veoma zanimljivi. Da nije samo zabava na prvu loptu nešto što može da oraspoloži čoveka. Estrada je pobedila i shvatila sam da sam na pogrešnom mestu što su potvrdili i rejtinzi – jedino verodostojno merilo uspeha. No, tada sam rodila prvo jedno, pa drugo dete, odvojila sam se od posla i imala dovoljno vremena da saberem misli i sačekam da se desi nešto dobro za mene. I, srećom, desila se Prva.
Sa kojom ambicijom ste došli na televiziju u vreme svojih početaka i da li vam to što ste tada želeli ili zamišljali liči na snove današnjih mladih TV lica?
Došla sam prvo na radio, pa onda na televiziju. Prvo mi je to bio hobi, jer sam još išla u srednju školu, a vremenom se ispostavilo da će to biti i moja buduća profesija. Imala sam ozbiljne ambicije da se bavim medijima i veliku sreću, mogu to sada da kažem, iako sam gradila karijeru u najgorem mogućem periodu, da u tome i uspem. Ima i sada mnogo mladih ljudi koji su ozbiljni u ideji da postanu novinari i TV lica, ali ih čeka teška borba sa starletama i skandal majstorima koji su postali mejnstrim u Srbiji. To je tužno, ali mislim da prolazi i da idu bolja vremena. Velika je razlika između devojaka koje žele da budu novinarke i onih koje traže svetlosti reflektora da bi se udale ili izreklamirale. Muškarcima je ipak malo lakše, čini mi se.
Činjenica je da TV lica, posebno mlađe generacije, neretko imaju problem sa elementarnom gramatikom maternjeg jezika. Čiji je to propust zapravo?
Porodice, škole, medija, svačiji, a što se nas, koji to moramo da trpimo tiče, najveći su poblem oni koji takve zapošljavaju. Ne postoji niko ko se time bavi, čak ni TV kritičari više ne pišu o tome. To je izgleda postalo normalno. Na sreću, ne na svim televizijama.
Od malih nogu ste bili opredeljeni za svet medija. Šta vas je u svemu tome najviše privlačilo i kako doživljavate savremenu opsesiju slavom bez koje običan čovek smatra svoj život obesmišljenim?
Privlačili su me reflektori, scena, kamere, volim javno da nastupam i volim kada znam da sam nešto dobro ili novo uradila. Valjda se ljudi rode sa afinitetom za to kao i za bilo šta drugo. Važno je samo na vreme prepoznati taj talenat i potrebu. Želja za slavom nije bila moja zvezda vodilja, iako je, u nekoj normalnoj meri, sigurno jesam priželjkivala. Do toga, u periodu kada sam ja stasavala, nije moglo da se stigne lako i brzo. Moralo je ozbiljno da se zasluži. Sada je drugačije, druga vrsta slave zahteva drugačiji angažman, ali traje mnogo kraće. Takvo je vreme i nemam ništa protiv, ali mi se ne dopada kad prepoznam loše, pogrešne motive. Potrebu za takvom slavom stvorio je Holivud, ali ne svet filma već svet besmislenih bogatih lepotica koje jure bogate muževe i o čijim životima gledamo bemislene rijaliti emisije. Kad pogledamo njihove želje i ciljeve bude nam jasno da oni od svoje slave barem imaju neke koristi. Ovde slava kao takva nikoga još nije usrećila, osim onih kojima je dovoljno da se dive svojim slikama u novinama i pričaju sve najlepše o sebi.
Karijera vam je do sada protekla bez ijednog ekscesa. Utisak je da ste privatni lik Ivane Bojić, a potom Zarić, uvek držali daleko od medija?
Trudim se. Znam da deo svog bića moram da dam publici, jer moj posao to zahteva. Ali nemam potrebu da rasprodam baš sve. Ljudi koje ja kao TV lice zanimam od mene i ne očekuju više.
Imate gotovo idealan brak. To je ono što može da se zaključi na osnovu medijske slike vašeg odnosa sa Ivanom Zarićem. Smatrate li da ste demantovali zagovornike teze da je mit o dugovečnoj ljubavi srušen i prevaziđen?
Mislim da, kada je o međuljudskim odnosima reč, tu nema pravila. Nema teza, nema mitova. Svako treba da nađe model života koji mu odgovara. I partnera sa kojim će da se poštuje, razume i voli. Činjenica je da je moderno vreme uticalo na to da smo sve manje konzervativni, pa se samim tim lakše razvodimo i razilazimo i to je sasvim ok. Zašto bi ljudi živeli zajedno ako su nesrećni? Ali sreća je nešto što mora da se gradi i neguje. To je ozbiljan, ali lep posao. Nikada nisam razumela ljude koji su “kratkog daha” u partnerskim odnosima, koji lako odustaju kad krene naopako, koji ponavljaju greške… Mislim da je sreća na drugoj strani.
Kako se osećate u četrdesetim?
Nikad bolje. Očigledno je da svako razdoblje života nosi nešto svoje, neki poseban izazov. Mislim da su četrdesete doba kada čovek konačno treba da proveri da li je u miru sa samim sobom nakon svega što je prošao.
Delite li neki od dominantnih muško-ženskih strahova našeg vremena: strah od starosti i starenja, gubitka lepote, neuspeha?
Ima mnogo toga što me ne raduje, ali se trudim da se sa strahovima kada me napadnu izborim. Nikakve koristi od njih nema, samo isisavaju energiju. Pošto imam decu, moje najveće zebnje su u vezi sa njima i njihovom budućnošću. Sve ostalo je u drugom planu.
Govorili ste da modu doživljavate kao umetnost. Šta biste pitali Anu Vintur?
Moda jeste umetnost kada se njom ne bave banalni ljudi koji ne znaju šta će sa sobom pa izmisle “novog sebe” u liku modnog dizajnera. Anu Vintur (Anna Wintour) bih pitala da li je istina da je se svi plaše i zbog čega ukoliko je to istina. Ali ako pričamo o modi, pre bih volela da upoznam nekoga ko je modu zadužio mnogo više. Armanija (Giorgio Armani), na primer…
Da li ste naklonjeni nekom od omiljenih ženskih hobija – šopingu, beskrajnim trač partijama, upoređivanju sa drugim ženama?
Iskreno, nisam. Nemam ja baš vremena za takve hobije što je možda i srećna okolnost. Slobodno vreme koristim da odem na ručak sa drugarima i to je sasvim dovoljno za razmenu svih važnih informacija.
Šta se događa kada se obeshrabrite?
Zbijem redove, osamim se, dišem duboko, pa kad se saberem – razmišljam. Sa ciljem da se ohrabrim.
Uradili ste veliki broj intervjua sa planetarno popularnim ličnostima. Da li ste osetili nekakvu razliku u odnosu i samoj komunikaciji u poređenju sa ovdašnjim javnim ličnostima?
Nisam. Sve isto kao i ovde. Što je neko ostvareniji i cenjeniji u svom poslu to je normalniji i skromniji.
Možda je pitanje leksikonsko, ali koju svetski poznatu osobu smatrate dovoljno harizmatičnom i sa vašeg aspekta zanimljivom za intervju koji biste voleli da uradite?
Ima ih mnogo sasvim sigurno i rizikujem da sad kažem nešto, pa da mi posle bude žao što nisam pomenula nekog drugog, jer se nisam setila. Mene u životu zanimaju samo dobri i plemeniti ljudi, samo takve želim oko sebe. Samo takve želim i da upoznajem.
Izvor: wannabestars.rs, Foto: TV Prva
