Izvor: Poznati.info, 18.Jan.2013, 14:28   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ivan Fece Firči Biografija

Ivan Fece Firči je rođen 10. septembra 1962. godine. Ima ćerke po imenima Mia i Luna, koje ima iz vanbračne zajednice s pevačicom Marinom Perazić. Svirao je u novosadskom sastavu Laboratorija zvuka, u beogradskoj Džakarti, u Luni, a prosalvio se kao bubnjar Ekatarine Velike. Uskoro će objaviti remiks najvećih hitova te grupe, na kome radi od 2004. godine. Po zanimanju je bubnjar. Poznat još i kao bacač flaša, a trenutno je posvećen renoviranju radionice od 120 kvadrata >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << u kojoj će se konačno posvetiti svojoj strasti, „čačkanju oko mehanike“. Posle dva propala braka je bio sa Jasminom Vuksan koja mu je vratila veru u ljubav, ali sada izgleda ima neku novu devojku.

Ko je ovaj čovek?

Ko je ovaj čovek? I po čemu je on poznat? – pitaju se mnogi. Dok ga jedni smatraju izuzetno talentovanim i sposobnim, drugi to osporavaju. Jedni ga karakterišu kao prepotentnu, arogantnu i agresivnu ličnost koja koketira s delom legendarnog rok sastava „Ekatarina Velika“, čiji je bubnjar nekada u nekoliko navrata bio, i najobičnijim proizvodom rijalitija „Farma“, pa često zbog stava koji je tamo zauzeo, od njega, osim Miloša Bojanića, zaziru mnogi. Drugi su zadivljeni njegovom sposobnošću da rukama napravi sve što mu padne na pamet, njegovom avanturističkom životnom pričom, od Novog Sada, preko Beograda, pa sve do Amerike i Njujorka, njegovom hrabrošću i nemanjem dlake na jeziku da u svakom trenutku direktno skreše u lice sve što misli.

Zbog težnje ka tome da stalno ide iz krajnosti u krajnost, njegova ličnost u poslednje vreme potpuno je mistifikovana, pa Ivana Fecea Firčija ili baš gotivite ili ne možete očima da ga vidite. Pa eto, po tome je svakako vrlo dobro poznat.

U nadi da ćemo demistifikovati njegov lik i otkriti ko je on u stvari, vratili smo ga u najraniju prošlost, bez hipnoze, samo uz belo vino i, naravno, ćevape.

– Ajdemo kod mog gazda Laze u „Davna vremena“. Tražili ste da pričam o tome, ovo je pravo mesto!

Kad smo na njegov poziv došli u Novi Sad, Firči nas je, naravno, doveo pravo u kafanu, a sa sobom poveo i devojku Jasminu, od koje se, nije teško zaključiti, retko kada odvaja.

– Pa to je on! Kafana i Firči, to je jedno. Nema boljeg mesta za priču od ovog – ubacila se Jaca, pa smo već tada hteli da odustanemo od intervjua, jer smo već u startu dobili odgovor na pitanje ko je Firči. Onda je odlučio da nas ipak odvede na mesto koje njega zapravo oslikava.

Sasvim drugi Firči

– Pokazaću vam nešto. Razmišljao sam da li da to uradim, pošto nije završeno, ali nema veze. Kupio sam prostor od 120 kvadrata i narednih dana radićemo na tome da ga sredimo. To će biti moja radionica – ponosno je objasnio Firči i tako smo pre kafanice otišli do njegove oaze. Na sve strane bubnjevi koji su njegovih ruku delo, delovi za njih, narandžasta „dijana“ i gomile nekih skalamerija i mašina. On se u svemu tome savršeno snalazi. Kad se malo bolje osvrnete, shvatite da je to mesto zapravo on.

– Bio sam potpuno isti kao i svi klinci, uvek sam voleo da čačkam nešto oko mehanike, popravljao bicikle, još sa tri ili četiri godine tu sam kao nešto petljao. Sećam se, pošto je bila novinar, moja majka zaduži „olimpiju“, pisaću mašinu, ali najnoviji model u to vreme. I konačno je donese da bi mogla da radi kod kuće. Jedan dan kad nikog nije bilo kod kuće, uhvatim ćaletov alat i rastavim je u paramparčad. Napravim jednu gomiletinu delova, i onako prljav do lakata, samo gurnem sve to ispod sofe. Kad je keva došla, pita gde je mašina. Nema mašine nigde, i kad je videla brda onih šrafova ispod, samo što je šlog nije udario. Ne znam da li je genetski ili ne, ali uvek sam bio u fazonu da nešto čačkam i rastavljam. Valjda kao i svi klinci. Moj deda, na primer, nikada nije podigao ništa teže od kašike, dok je tata s elektronikom odličan bio. Umeo je veoma dobro sa svim alatima. On je bio tonski snimatelj – počeo je priču Firči, a onda se vratio na Bojanića:

– I evo, ovo je sve moje, imam i firmu, i svoj patent. Ovo se sve ručno izrađuje. Eto, ono što je Bojanić pričao, kao lažem da radim sve to. Pa evo, sad sve ovde vidite.

Zamalo fin dečko

Posle njegovog učešća u rijalitiju „Dvor“, stekao se utisak da ga se neki možda i plaše. A sve je išlo ka tome da će biti fin momak.

– Kao klinac nisam bio nimalo sličan ovome što sam danas. Bio sam vrlo konzervativan, tako sam bio vaspitan. Deda s očeve strane uvek nas je učio super pravilima. Baš nas je postrojavao. Kako se obraćaš starijima, s koje strane stoji kašika, gde viljuška, koja čaša ide za vino… Prve farmerice dobio sam tek negde u sedmom osnovne. Familija nas je držala u tom fazonu. Na svim fotkama iz detinjstva sam u košulji, pantalonama, lakovanim cipelicama, sve u onom starinskom fazonu. Onda me je deda upisao i na violinu. I to nije bilo opciono, samo je došao jedan dan i rekao: „Ovaj mali od danas ide na violinu. Želi li on ili ne, ne zanima me. On je violinista.“ Tako sam paralelno sa osnovnom školom išao i u osnovnu muzičku. Zamisli ti tog užasa… Svi nešto idu ko indijanci biciklom, a ja stružem gudalo. Ipak, pošto sam bio jedan običan klinac i interesovale su me obične stvari kao i sve klince, nalazio sam trenutak i način da se dohvatim neke mehanike. Sećam se prvog iskustva s alatom u Mihailovu, u Zrenjaninu, gde je moja majka rođena. Imamo tamo veliko imanje, vinograde. Na senu, s prasićima, ludilo za klince. Sećam se da sam se popeo na trešnju, pa nisam mogao da siđem tri sata. Toliko sam se naždrao trešanja da nisam mogao da dišem. Ludnica. I tako, jednom deda iznese punu kantu, jedno pet kila krivih zarđalih eksera, da mi čekić i kaže: „Evo ti, sine, da vidimo kako ćeš da ih ispraviš.“ I udri ceo dan. Plavi su mi svi nokti bili. Znaš kad ti zadaju stariji, pa taj osećaj da si nešto uradio.

- Znam isto da mi je baka davala pet para po svakoj zlatici koju skinem s krompira. I onda sestra i ja ceo dan po krompirima i mažnjavamo zlatice. Kad je posle videla da sam doneo tri kantice, rekla je: „Pa čekaj, polako, nemam ja toliko para.“ To se na engleskom kaže over achiever (težiš da nešto preterano postižeš). Sklon sam tome da stalno preterujem u postizanju onoga što mi se da da uradim. Ali to je ona muška bolest, da preterano stvaraš nešto što nema mnogo veze sa životom, ali moraš – ispričao je Firči.

Genetski bubnjar

Kako ga ni do danas nije napustila ljubav prema pravljenju i stvaranju rukama, a sviranje violine mu u startu nije bilo omiljena preokupacija, logično bi bilo da je odabrao neki zanat. Ali…

– Deda je isto bio violinista, a ćale je bio bubnjar, ali to nije hteo da mi kaže sve dok nisam postao malo poznatiji, jer se nije preterano slagao da i ja to odaberem. Kaže: „Šta će ti to? To tegliš, kabasto, veliko, odaberi neku usnu harmoniku, staviš u džep i boli te uvo.“ Sećam se, takođe iz najranijih dana, sedimo za stolom, za ručkom, i onda on krene da udara ritam, rukom po stolu, pa kaže da ponovim i ja to. I onda smo to stalno tako radili. Imao sam osećaj za ritam još tad. Dakle, uvek sam bio u muzici, samo nisam želeo da sviram violinu – objasnio je Firči.

Još jedna od stalnih nedoumica oko Firčija jeste i to da li je fejk ili pravi u svojoj muzičkoj karijeri. U „Ekatarini Velikoj“ proveo je godinu dana, zatim otišao u vojsku, onda se vratio, bio tu još godinu dana, pa otišao u Njujork, gde je proveo narednih dvadeset godina. Mnogi mu zameraju što namerava da objavi remiks hitova EKV, pošto se stiče utisak da to radi kako bi na staru slavu zaradio neke pare.

– Vidi ovako, svako od nas, i ti i ja, ima neki cilj u životu. Ja nemam neke specijalne usađene ciljeve jer sam sve svoje ciljeve manje-više postigao. Imam prelepu i presposobnu decu, prelepu devojku, dovoljno sredstava za životnu egzistenciju. Imam ono što svi težimo da ostvarimo. Nisam neostvaren lik. Ali u muzici takođe imam cilj. Nadam se da neću ostaviti utisak patetike, pošto je to, izgleda, vrlo teško izbeći. Ne zato što je Milan Mladenović bio moj prijatelj ili Magi moja prijateljica, nego zato što smatram da je EKV stvarno nešto najbolje što se dogodilo u tom muzičkom segmentu – objasnio je Firči.

– To je nešto što je mene definisalo. Od ’78. do ’88. bili smo nerazdvojni. Cinici pišu na tu temu: „Šta je on, šta hoće kad je tu bio samo dve godine?“ Posebno me vesele kad kažu: „Još je pri tom bio i izbačen iz EKV.“ Ko je, bre, bio izbačen? Bili smo nerazdvojni do poslednjeg dana. Milan me je ispratio u Ameriku – objašnjavao je Firči nešto za šta ga često prozivaju, a što on ne voli nikako da čuje. A zbog čega je onda napustio bend?

Poljubi bilo koga

– Nisam ja odlučio. Odlučila je vojska. Ja sam pokušao da je izvrdam, ali nisam uspeo. Slao sam molbe, lagao da baš ne mogu, pa su mi odobravali molbe, i to je tako išlo neko vreme. Ali, 1985. dobijem poziv za vojsku usred snimanja albuma i skenjam se najstrašnije. Bude: „Jaaao, pa šta ćemo sad?“ I tu Oki, pokojni Pečat, odluči da mene obrazuje kako da se oslobodim vojske. Ubio me u Zagrebu silnim fazonima kako da se oslobodim. Predlagao mi je razne gluposti, između ostalog imao je i briljantnu ideju: „Poljubi nekog, šta, i onda te otpuste“. „Ma, ‘di ću, bre, Oki da se ljubim, jesi ti normalan?“ Nisam uspeo da se isfoliram, optužite me sad, ali nisam mogao – objasnio je Firči prvo, neminovno napuštanje EKV-a.

A onda se malo prisetio dogodovština iz tog perioda. Izgleda da se i u vojsci dobro snašao, i to upravo zahvaljujući talentu broj jedan.

– Ostao sam malo više od godinu dana. Bio sam pešadija. Čak sam u vojsci prepravio i top, pa su poslali dopis da se svi topovi preprave. Onda sam pokazao starijem vodniku način na koji se lakše čisti udarna igla, ako se tu probuši rupa, pa kao ovo-ono, mehanika – kroz smeh je ispričao Firči.

Kad se vratio iz vojske, bio je u EKV-u još neko vreme, a onda otišao za Njujork.

Propala avantura

– Po izlasku iz vojske 1986. imali smo lokalni bend koji se zvao „Zlatni dijamant“ i u hotelu „Putnik“ svakog vikenda organizovali smo fantastične svirke. Jedne večeri jedan Amer se popeo i pevao s nama. On se oduševio kako mi dobro sviramo. Onda smo s njim snimili album u Novom Sadu, a on je taj album poneo za Los Anđeles i zvao nas da dođemo tamo, da on tamo pravi bend. I ja iz čiste avanture odem sa drugom za Los Anđeles. Tamo smo proveli šest meseci i shvatili da je ovaj već ispao čoban i da to nema veze sa životom, da je gubljenje vremena. Okrenem ja onda prijatelja u Njujorku i kažem: „Vidi, toliko sam gladan da od žeđi nemam gde ni da spavam. Ja bih da dođem u Njujork.“ On umre od smeha i kaže: „Matori, dođi.“ Inače, stanuje iznad mene u Novom Sadu. Odmah sam zapalio za Njujork. Ne znam da li sam u životu upoznao većeg luzera od tog lika iz Los Anđelesa. Inače, LA mi se nikad i nije dopadao. Svuda nešto moraš kolima, ulice prazne, nema žive duše. Prvih mesec dana hteli su da nas uhapse! Kao, šta vi idete peške? I možeš onda da zamisliš moje sreće kad sam prvi dan došao u Njujork! Izašao sam na 51. ulicu, kažem ovom ortaku: „Stani, stani, stani!“ Morao sam da izađem odmah iz kola. Rekao sam: „Ja odavde ne mrdam.“ Njujork je planeta za sebe.

On se zatim vraćao, pa odlazio, a kada se s Marinom i ćerkama konačno skrasio tamo, krenula je prava vožnja. Mislio je da će sve to biti mnogo lakše.

Nesuđeni milioner

– Prvo što sam uradio, prijavio sam patent u Americi i mislio da ću od prodaje patentnog prava živeti kao bog i raditi šta hoću. U Jugoslaviji sam prijavio patent i dobio ga. U to vreme „International patent convetion“ izdao je pravo prijave u Jugoslaviji i time meni uštedeo hiljade dolara za prijavu američkog patenta. Mislio sam: sad ću ja da prijavim patent, prodam ga velikoj firmi, postanem milioner… Tadašnji partneri i ja uložimo pare i otvorimo kompaniju, sve to krene super, ali se zarati u Jugoslaviji. A pošto smo mi bili jugoslovenski državljani, internacionalni embargo uzme svu lovu – seća se Firči spleta okolnosti ne baš idealnog za novi početak.

– Tada su se rodile i Mia i Luna, bile su male, i to je onda bio dodatni problem. Šta ćeš s malom decom usred tuđe zemlje, i to u takvom trenutku? Bili su to baš zaj… dani. Kasnije sam otvorio i kafanu, nisam bio menadžer nego vlasnik, a onda sam počeo i da radim sa bubnjevima, tu je već krenulo nabolje – priča Firči.

Međutim, kako je život sastavljen od uspona i padova, i za Firčija je usledio još jedan ne tako sladak period.

– Marina i ja smo se razišli. Kažem razišli jer nikad nismo bili u braku. Nismo verovali u tu instituciju. Možda ni ona nije verovala, a možda i jeste, pa je valjda pod mojim pritiskom bila u fazonu da nema veze. Apropo toga, ja sam posle bio oženjen i Amerikankom, pa sam izašao iz braka. To je bilo 1997. godine. I ne povratilo se. Bio sam s njom u braku manje od dve godine. Zvanično je to trajalo koji dan duže, ali to je to. To je bio neki trip klinački. Ne znam šta mi je bilo. Kad sam provalio šta je to, bilo je gotovo. Uglavnom, Marina je tada decu odvela sa sobom na prevaru. Nisam ih video pet godina jer nisam mogao da uđem u zemlju pošto posle ne bih mogao da se vratim, a ona je to znala – podsetio se Firči i na taj nemili period svog života.

Ćerke su najvažnije

Ipak, uspeo je to da pregura, a i da oprosti Marini.

– Bilo je šta je bilo, i sad je to iza. Njoj je sve oprošteno jer je ona majka moje dece. Od toga i da hoću, ne mogu da pobegnem. Ne mogu sad da pričam o tome da li smo nas dvoje okej. Jedino je važno da su naše dve ćerke okej, i podići ih u životu onako kako treba. Ne znam da li se Marina gura da bude u blizini, to sve možeš da zaključiš iz štampe. Nemoguće je da ne pokušava majka da se ne trpa u život oca njene dve ćerke. To je logično. U tom kontekstu ja joj i dozvoljavam da se trpa. A za ovo ostalo ne dozvoljavam. Ne nameravam da imam ni specijalno dobre ni specijalno loše odnose. Kad naše ćerke dođu do mene, sve je super, a ona, nit znam šta radi, nit kuda se kreće, nemamo nikakve dodirne tačke. A sad zašto se ona doselila u ovaj kraj, da li zbog dece ili ne, to ne bih komentarisao. Marina Perazić ima svoje godine i svoj život i nek radi šta god hoće – završio je Firči priču o Marini, koja mu zapravo i nije omiljena tema.

Ali o Jasmini je vrlo raspoložen da priča. Pošto ju je prvo poljubio, objasnio je sa osmehom:

– Danas se ne zaj… s tim rečima – biti zaljubljen. Danas znam šta to znači. Ne bežim od toga da sam i ranije bio, ali slabo da sam tada znao šta to zapravo znači. Jasminu sam upoznao po jednom povratku iz Njujorka i nisam bio u fazonu da želim vezu. Ali, onog trenutka kad sam ugledao njene oči, znao sam da je to to. Mi smo se slučajno sreli, pogledali se i to je to. A jesam imao malo fazon kao ma daj, gde ću, to nema šanse. Bio sam dosta razočaran u taj koncept do tog trenutka. Živeo sam u fazonu dobro mi je. Našli se u klubu, ona došla da vidi neki bend, i ja isto. I bum-tras, samo smo se pogledali i to je to, evo četiri godine – objasnio je Firči dok je gledao u Jacu, a onda počeo da priča i o planovima.

– Živimo zajedno, naravno. Bili smo u Njujorku, nekoliko meseci, i uskoro ćemo ići opet. Nemamo planove za neke trajne povratke. Živećemo kako nam odgovara i to je super. Ćerke su tu, i one mogu u Njujork kad hoće. Tu je ova radionica, to sve mora da se renovira. Jedva čekam da je osposobim. I uglavnom uživam u životu! – rekao je ovu poslednju kao u inat svima koji misle da mu treba još para i da strašno pati zbog diskvalifikacije s „Dvora“. Verujemo da će mišljenja i posle ovoga ostati podeljena. Ko ga voli, voli, a ko ne, baš nikako. Ipak je on takav lik.

Ivan Fece Firči

Izvor i foto: N. Milošević, story.rs, pulsonline.rs

Nastavak na Poznati.info...