Izvor: Svet, 19.Avg.2014, 08:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
In vino veritas
Uvek isto, samo po sebi nameće se pitanje, je li od vina ili ko zna već čega, pre neko veče, dok sam sedela ispred TV-a, jednostavno je iz mene grunulo, bujica neisplakanih suza, zastalih knedla u grlu, nešto me guši, davi … a ja ne mogu to da sretnem, ne umem, mada sam u milion puta, crpela izvore sopstvene snage, da ni sama ne znam otkud mi ti izvori, gde sam to pokupila, u pauzama između svačijih tuga i radosti, nečijih tamo gluposti, budalaština, i tuđih uspeha, kojima sam se od >> Pročitaj celu vest na sajtu Svet << srca radovala, kao da su moji, znam da mi nisu verovali, ali … ionako nema veze…
Sedela sam i pila sam vino … Sama … Ionako ne mogu da spavam … Kome to da objasnim i kako … Sve je dobro, svi su živi i zdravi, sve je naizgled na svom mestu … A mene su preplavili okeani tuge, šćućureni u sve što kažu da je u organizmu voda, plašim se da ne preplave ono malo što je ostalo, ako je uopšte, posle svega, nešto i ostalo … Šta mi drugo preostaje nego da zalijem vinom, vino će upiti tu tugu, preliće je kao duga letnja kiša osušenu zemlju, šta me briga šta će svet reći, ionako me taj svet nikada nije ni pitao kako mi je, treba li mi nešto, ili , možda jeste, ali samo reda radi… Spavajte mirno, dušebriznici mog života, iako o istom pojma nemate …
Nije me pogodilo saznanje da mi majka boluje od raka … Nekako mi je to bio logičan sled svega što ju je u životu snašlo, onoga što sam ja znala, što nije stigla, uzaludno pokušavajući od mene da sakrije… A uništio me je, rastavio na milion delića, doktorkin savet da se potrudimo, koliko god možemo, da joj te poslednje dane, učinimo lepšim, srećnijim, lakšim … E moja doktorka, šta učite na tim vašim predavanjima, seminarima, usavršavanjima, zar vam stvarno to nigde niko nije rekao, zar taj predmet ne postoji, zar i sami ne vidite da to što vi sad tražite, da se u nedostatku toga ta bolest i stvorila, ne treba vam sijaset položenih ispita, da biste to naučili, da smo se ranije upoznale, mogli ste da me pitate… možete da pročitate milion knjiga, to nigde ne piše, to vas niko neće naučiti …
Kad je umrla, ma koliko to zvučalo čudno, ja sam, umesto tuge, osetila olakšanje… Konačno se završila jedna agonija, moja, njena, i naša, zbog svega što se desilo i meni i njoj, nama dvema takmičarkama u izdržljivosti da ne zaplačemo jedna pred drugom, da unišitimo jedna drugu tugom koju smo obe nosile, svaka za sebe, verujući, da ćemo, ako više sakrijemo jedna od druge, lakše to nositi …
Jednom sam u životu zaplakala pred njom, onako, od srca … Vratila se iz porodilišta, donela jedan zamotuljak, i mrtva hladna mi rekla, šta ću, nije devojčica, kao što si volela, idi, baci ga u reku …
Stojim pred njom, nema, imam samo osam godina, možda baš sve i ne razumem, šta je ovoj ženi, je l se to ona šali, jel ona stvarno veruje da bih ja to uradila, odakle joj hrabrost da me tako iskušava …
Stojim i plačem, plačem, plačem, ne bih ga nikad bacila, daj mi ovamo to dete, pa to je moj brat, ja njega volim najviše na svetu…
Posle mnogo godina, dok smo sedele u čekaonici kod lekara, pitala sam se, da je to znao, da li bi neke stvari krenule drugim tokom, da li bi nam svima bilo bolje, da li bi bio drugačiji, da li sad nas dve ne bi sedele ovde … Hiljadu pitanja, nijednog odgovora, samo užasna konstatacija izgovorena kao u magnovenju: da sam znala ne bih ga nikad rodila… Jesam li ja kriva… šta me je terao đavo da kukam, molim, ionako sam navikla da mnogo toga nemam, ništa mi ne treba, samo molim te , rodi mi jednu sestru, sva deca imaju, ja nemam … Sad mi krivo, sad bih pojela samu sebe, šta sam se ja u bilo čiji život uplitala, sipajte mi još jedno vino, nemoj, biće ti mnogo, šta vi imate pojma šta je mnogo …
Na sahrani nisam uopšte plakala … Toliko sam bila istrenirana u skrivanju svojih osećanja pred njom, da ni saznanje da je više nema nije pomoglo … Sad možeš da plačeš za sve, plači, biće ti lakše, je l ja ovo sanjam, je l se sve ovo meni dešava, jel je zaista gotovo, plakaću sutra … Ni sutra, ni prekosutra, ja jednostavno više nisam imala suza…
Plakala sam jednog jutra, putujem autobusom na posao, vozač pustio radio, ide pesma s namerom pođoh u veliki grad, setila sam se mog prvog polaska za Beograd na početku studiranja,
majka me ispratila do autobuske stanice, plače ko kiša, ja u čudu, zašto ova žena plače, ja sam najsrećnija osoba na svetu, počinjem novi život… Zle duše u autobusu takođe u čudu, ja naravno, ne mogu da se zaustavim…
Plakala sam na jednoj zabavi naše firme, ne kažem, malo sam popila, peva se pesma , ovo je moja kuća živeo sam tu, setila sam se šta je moja majka prodala, svoj životni san, zle duše kažu, evo je, opet je popila, nemaju pojma, mogla bih da plačem kad god tom ulicom prođem, retko ko kao ja razume tu pesmu, a moje suze … ma šta me briga, lakše mi je kad misle da sam pijana…
Plakala sam kad me je telefonom pozvala najbolja drugarica, koja dugo nije mogla da ostane trudna, i rekla, sedi, uzmi čašu vode, trudna sam … Ostala je trudna ubrzo posle razgovora sa mojom majkom, na koji je ona pozvala da dođe, bez mene, a da ja to nisam ni znala… Tad mi je rekla ipak su naši roditelji učinili nešto za nas, umro joj otac pre sedam godina, isto rak, pitala sam se ima li nešto, jesu li se to oni na onom svetu sastali i dogovorili … Porodila se , donela na svet zdravog dečaka, nema srećnije žene od mene, naša drugarica kaže hajde da igramo kolo, ja ne mogu, nije majci prošlo godinu dana, a tako bih zaigrala , srce mi igra … šta ću …. Dajte bar nešto da popijem …
I plačem, plačem, plačem …. Opet se napila … Sve vi znate …
Prošla je godina od smrti moje majke … A onda mi je umro kolega sa posla … O tome da li je on meni bio kolega ili nešto drugo su svi sve znali … Svašta znali i svašta pričali … U stvari, nisu imali pojma… Noć pre njegove smrti sanjala sam majku … Tražila je da joj pošaljem mobilni … ne da nekog pozove… Rekla je da želi da čuje pesmu poznao bih te međ hiljadu žena … Posle sam u nekom slučajnom razgovoru čula da su mu u sanduku stavili mobilni … Znala sam da će da umre, predosetila sam to… Na njegovoj sahrani sam plakala, verujući da će on te sve suze da ponese, i da odnese mojoj majci… Ionako su sahranjeni u istom redu…
Posle nekoliko godina, kolegenici sa kojom sam zajedno radila i na isti dan smo se zaposlile, doktori su otkrili rak… Zar opet… Novu godinu pre njene smrti sam bukvalno preležala u krevetu … I preplakala … Što je mnogo, mnogo je…. Ne, nisam uopšte bila mnogo bliska s njom… nismo se mnogo ni družile … Na njenu sahranu nisam otišla … Imala sam preča posla … Što naravno, ne znači da mi je bilo manje žao … I ona je sahranjena u istom redu gde i moja majka… Je li se to neko baš potrudio da neke sudbine budu zauvek isprepletane … Jel nije sramota da ja sednem u neku kafanu i naručim jedno kuvano vino, i ako budem mogla, otplačem jednu turu … Ionako je mnogo hladno, treba mi nešto da me ugreje… Šta me briga šta će oni za susednim stolom da pričaju …
I jutros, dok sam ovo pisala, malo sam plakala…
Nadam se da me čeka hladno vino u frižideru kad dođem kući … Ako uopšte tamo nekog ima, neće ni primetiti ako pustim koju suzu… Ionako imaju preča posla….
Autor: SS
Foto: Freedigitalphotos
