Izvor: Press, 12.Dec.2010, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glas
Zastao sam ispod metalnog mosta. Čuo sam voz koji se približavao, činilo mi se, zaglušujućom brzinom. Tlo ispod mene počelo je da podrhtava. Stegao sam pesnice, ispravio laktove koliko god sam mogao
U trenutku kada su prvi točkovi metalne grdosije počeli da gaze šine iznad moje glave, otvorio sam usta i pustio glas najjače što sam mogao. Buka je preplavila sve. Koliko god da sam vrištao, ništa osim huka koji je ispunjavao vreli junski >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << dan nisam mogao da čujem....
Bio je to ritual koji sam svakog leta ponavljao kada sam odlazio na letnji raspust kod bake i deke. Od železničke stanice do kuće mojih predaka, prašnjavi, zemljani put vodio je pored reke Mračaj i ispod malog gvozdenog mosta kojim su se svakodnevno kretali vozovi na putu ka Jadranu. Čim bih došao, prvo što sam želeo da uradim bilo je da odem ispod mračajskog mosta, sačekam prvu kompoziciju i izbacim iz sebe „sav glas" koji sam imao. Posle toga letovanje je moglo da počne.
Svakodnevno oko sebe srećem ljude kojima trebaju gvozdeni most i čelična grdosija koji će „upiti" njihove glasove.
Svuda su. Na ulici - dok zajapureni trube i psuju na svaki u sekundama meren prekid u saobraćaju; na trotoarima - dok se probijaju, a ne pada im na pamet da se pomere ili izvine ljudima u čijim stomacima završavaju njihovi laktovi; na šetalištima - dok hodaju jasno označenim biciklističkim stazama vičući i kudeći one koji se voze prostorom za njih predviđenim; svuda oko nas - dok pljuju i bacaju otpatke ne obazirući se ni na šta oko sebe; u parkovima - dok se njihovi ljubimci olakšavaju, a oni se ne osvrću da „gomilice" počiste; u kućama/stanovima - dok viču na decu i žene nezadovoljni svim što ih okružuje, a pre svega samima sobom; u rijaliti programima - dok ukidaju granice normalnosti bestidno izlažući svoj život i svoju glupost očima svih...
Pre nekoliko dana, prolazeći pored jednog obdaništa, čuo sam ponosnog tatu kako prepričava telefonski razgovor sa svojom ćerkicom.
- Bilo je to prvo odvajanje moje trogodišnjakinje od supruge i mene na duže od 24 sata - počeo je. - Posle nekoliko rečenica, jer šta i kako da pričaš sa tako malim detetom, ona me je pitala ozbiljnim glasom: „Tata, da li ste ti i mama kod kuće?".
- Jesmo, ljubavi - odgovorio sam joj.
- A... tata... - nastavila je moja malenica - mogu li ja da uđem u telefon i dođem kod vas?
- Kako je sve bilo lakše kada smo bili mali - zaključio je tata.
Usporavajući korak da bih čuo kraj priče, zakoračio sam na ulicu kojom se retko kreću automobili. Snažan zvuk koji probija bubne opne ispunio je vazduh tihe vračarske ulice. Metalna grdosija za čijim je volanom sedeo jedan od onih što pljuju gde stignu, čiji laktovi završavaju u stomacima, koji psuju bicikliste što voze biciklističkom stazom, koji su prvu devojku smuvali tek kada su „legalnim" poslom kupili auto, koji glasno trubi, otvorio mi je prozor i pokazao srednji prst na kojem se šepurio veliki skupi prsten.
Setio sam se brze dalmatinske rečice i starog gvozdenog mosta kojim jure vozovi ka Jadranu. Setio sam se osećaja slobode koji donosi puštanje „glasa". I kako je sve bilo jednostavno i čisto. Kao kada smo bili mali. I kada smo mislili da je dovoljno „ući" u slušalicu da budemo pored mame i tate. Nasmejao sam se „zlatnom" prstu. Nije bilo potrebe da „puštam glas" jer, znao sam, tada sigurno neće početi raspust. Iznad mene i svih nas, moraće da prođe još mnogo vozova da nam vrate slobodu i čistotu detinjstva.
