Izvor: Press, 05.Avg.2010, 01:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Evropski roman je mrtav!

Dobitnik prestižne nagrade „Nadal" i jedan od najuglednijih španskih pisaca kaže da savremena književnost vapi za eksperimentima i novim formama Edvardo Lago, jedan od najaktuelnijih savremenih španskih pisaca i dobitnik prestižne nagrade „Nadal", iznenada je, iz ličnih razloga, posetio Beograd. Iako dolazak autora knjiga „Zovi me Bruklin" i „Kradljivac mapa" nije pratio nikakav književni protokol, ipak je stigao da podeli sa svojim >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << čitaocima nekoliko impresija o svojoj književnosti, ali i o stanju savremenog evropskog romana za koji smatra da je u dubokoj komi.Lago za sebe kaže da piše gotovo celog života i poznat je po tome što, kao književnici iz nekih ranijih epoha, neprestano sa sobom nosi beležnicu i u nju upisuje svoje impresije i krokije ljudskih karaktera.
- Pišem od svoje osme godine. Počeo sam da pišem iz čiste potrebe, ni ne razmišljajući o tome da bi to jednog dana moglo da bude objavljeno. Pisanje je moj način života. Moj način poimanja književnosti promenio se kada sam otišao da živim u Njujorku. Ja, Španac, našao sam se na novom govornom području. Tada je proces pisanja za mene postao nešto što radim i za druge, a ne samo za sebe, i shvatio da bi to što pišem moglo i da ugleda svetlo dana. Nosioci književne tradicije u koju sam se svrstao su Džejms Džojs, Džozef Konrad, Radjard Kipling, Dostojevski i drugi.
Knjiga „Zovi me Bruklin" služila je kao alat za vašu integraciju u američko društvo?
- Da bih sebi pomogao i uklopio se u novo okruženje, počeo sam da intenzivno pišem jednu formu dnevnika iz koga je kasnije nastala knjiga „Zovi me Bruklin". Sada imam i jednu svesku koju zovem „sveska Balkana" i u koju, na isti način kao i u Njujorku, beležim stvari iz kojih bi mogla da nastane knjiga. Posle nekoliko godina boravka u Njujorku prijatelji su me ubedili da je to što nosim u sveščicama veoma dobro i da bi to trebalo da objavim. Od trenutka kada sam „presekao" i odlučio da objavljujem, prošlo je šest godina do objavljivanja prve knjige. To vreme proveo sam spajajući prozu, pravio sam osnovnu srž i kreirao celinu od velikog broja delova.
Kako je na vas uticala nagrada „Nadal"?
- „Nadal" je jedna od najstarijih i najprestižnijih nagrada u Španiji. Ta nagrada mi je radikalno promenila život, i to kada sam već prešao pedeset godina. Zahvaljujući tom priznanju knjiga „Zovi me Bruklin" se sada prevodi na engleski jezik. To jeste možda malo kasno, ali me ne čudi, pošto je poznato da su Anglosaksonci sasvim zadovoljni svojom književnom produkcijom i da retko prevode knjige živih pisaca. Zato je to za mene velika čast.
Da li ste imali teškoća pri pisanju druge knjige, „Kradljivac mapa"?
- Bojao sam se da sam izgubio osećaj nevinosti nepoznatog pisca, koji ima punu slobodu i nema obaveze koje imaju objavljivani pisci. Osetio sam neku vrstu straha pred izazovom druge knjige - želeo sam da ona bude na nivou prve, da ne budem od onih koji blesnu prvom knjigom i više nemaju šta da daju. Osim toga, svi su me ispitivali o tome kada će doći na red sledeća knjiga.
Zašto ljudi pišu knjige i pričaju priče?
- Pripovedanje priča je suštinska potreba čoveka. I mala deca žele da im se pričaju priče pred spavanje, dok mi odrasli pomalo prigušujemo tu potrebu, zato što nas vuku druge stvari. Priče i mašta su nešto večito u čoveku.
Ispričajte nam nešto o knjizi „Kradljivac mapa".
- Dok se prva knjiga bavi suštinskim i bezvremenim procesom stvaranja, „Kradljivac mapa" se više bavi današnjicom i istražuje šta razne književne tradicije, indijske i afričke, nama danas znače i šta nam je doneo internet. Pričao sam sa jednim novinarom o tome šta je internet promenio. On mi je rekao da se nije promenilo ništa i da su se samo otvorili novi putevi. Ja verujem u univerzalnog čitaoca i univerzalnost književnosti.
Ima li u savremenoj književnosti mesta za roman?
- Od 2006. godine radim kao direktor Instituta „Servantes" u Njujorku i otad mi količina obaveza ne ostavlja dovoljno vremena za stvaralački proces koji zahteva i nešto osamljivanja i porinuća u samog sebe. To je na izvestan način uslovilo pravac druge knjige: od fragmenata već napisane proze pokušao sam da napravim jedno istraživanje o tome gde je danas roman. Evropski roman je danas mrtav. Njemu je potrebna doza nove energije koja bi ga ponovo izvukla na površinu. Nakon Dikensa, Tolstoja i Džojsa, roman je počeo da opada i ovo danas su blede varijante onoga što je bilo nekada.
Šta mislite o internetu i savremenim komunikacijama?
- Čovek želi da razume ljubav, noć, smrt, zlo... Sve su to pojmovi koji su nastali i pre pisma, a pismo je nastalo kao rezultat potrage za odgovorima na ta pitanja. Internet je samo jedna evolucija pisma. Ja verujem da će čovek otići toliko daleko da ćemo se jednog dana smejati i internetu kao nečem primitivnom.
Biti umetnik - da li je to dar ili obaveza?
- Biti umetnik je veliki dar i velika kazna. Na pleća umetnika pada velika obaveza. Kada sam objavio prvu knjigu shvatio sam da je moj strah da će mi to nametnuti veliku odgovornost bio sasvim opravdan. Pri tome, mislim da je poziv pesnika najteži zato što je njegova dužnost da objasni u stihu pojmove i koncepte koji muče čoveka. Biti pisac predstavlja i veliki rizik i opasnost. Servantesa i Džojsa niko nikada nije uspeo da nadmaši sa bilo kog meridijana. Servantesa zbog obilja mašte i spremnosti na stvaranje novih svetova, a Džojsa zbog volje da eksperimentiše i rizikuje. Dužnost pisca je da rizikuje i isprobava nove forme, inače neće biti dobar umetnik.    

Nastavak na Press...