Izvor: Poznati.info, 09.Jan.2013, 18:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dušan Kovačević Biografija
Dušan Kovačević je rođen 12. jula 1948 godine u Mrđenovcu kod Šapca. Oženjen je, ima sina i ćerku Lenu. Dramaturg je na TV Beograd, docent na FDU, dopisni član SANU, ambasador SCG u Portugalu, direktor Zvezdara teatra u Beogradu. Po zanimanju je dramski pisac. Njegovi likovi se citiraju decenijama, on najveći srpski dramski pisac, nedavno je proslavio 60 godina života i 40 godina pisanja, ali se ipak teši se da je mnogo mlađi od Pantelije Topalovića.
Kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << se govori o Dušanu Kovačeviću, dramskom piscu, može se slobodno reći i to da je on naš savremeni Nušić. Napisao je više dramskih dela sa komičnim sadržajima u kojima je prisutna i grotesknost, odnosno prisustvo smešnog i krajnje ozbiljnog, lepog i ružnog, stilizovanog i vrlo primitivnog (ponašanja), tradicionalnog i skorojevićkog. Takva slika društvene stvarnosti i tekućeg života biva ne samo jako prepoznatljiva nego i potpunija i kompleksnija. U njegovim ostvarenjima brišu se oštre žanrovske razlike i dolazi do preplitanja komedije karaktera, komedije naravi, farse i drame u užem smislu, uostalom kao što je isprepleten sam život.
Rodio sam se kad su Tito i Staljin obarali ruke
Da mi je neko pre 30–40 godina rekao da ću danas biti ovde i pričati kao čovek koji je odavno prešao put od pola veka, nasmejao bih se, ubeđen da dotični ima nešto lično protiv mene, da je zlonameran i da mi sluti ozbiljnu starost. Ali, još uvek mi je uteha da sam mnogo mlađi od Pantelije Topalovića.
Oporom šalom na račun vlastitih godina počinje priču o sebi dramski pisac Dušan Kovačević, čovek koga možda najbolje objašnjavaju reči jednog njegovog junaka: „Ostavite ruke, sme li neko sa mnom da obara misli?“ Ima šezdeset godina, od kojih četrdeset piše i to sa željom, između ostalog, da nekoga i nasmeje, jer je život, sam po sebi, često gorka pojava. A kada tu gorku pojavu servira Dušan Kovačević, narod se davi od smeha, lako gutajući krupne komade i nesvarljive zalogaje. Čovek koji je konstatovao da mi imamo i peto godišnje doba – koje se zove rat, vrsni poznavalac naših kolektivnih i individualnih mana, gluposti i zabluda, s posebnom ljubavlju ih je sve ovekovečio u svojim delima.
Profesionalac
Sebe smatra ozbiljnim profesionalcem koji je dve trećine života proveo u nekakvom paralelnom svetu, sve vreme prikupljajući informacije, emocije, sećanja, pokušavajući da ih artikuliše tako da glumci mogu dobro da ih odigraju. Preostale trećine dosadašnjeg života – mladosti i detinjstva – ne seća se s prejakom nostalgijom.
– Bilo je to po svim osnovama prilično bolno odrastanje. Bila je čuvena 1948. godina. Staljin je rešio da nas usvoji, a Tito odlučio da nas ne da. I ja sam se rodio baš dok su njih dvojica obarali ruke. Majka kaže da sam pošteno zaplakao, dok su se svi radovali. Otac mi je bio na rečnom razaraču, a kum šetao po avliji zabrinut koje ime da mi da. Rođen sam na Petrovdan, znači veliki praznik me je krstio, bio bi red da se zovem Petar. E sad, nezgodno je da me neko nazove Petrom, pa da se neko seti kako mi je ime dato po kralju Petru, voljenom čika-Peri, kako ga je narod od milošte zvao, dok ga se iz straha nije odrekao. Trećeg dana deda odluči da se zovem Dušan, računajući valjda da se niko neće vraćati toliko daleko u prošlost i praviti problem njegovom sinu.
Balkanskim kanjonom
Događaji iz detinjstva – do desete godine – obeležili su ga za ceo život.
- Kao klinac, pre polaska u školu, počeo sam da odgajam golubove. To je pasija na granici nadrealnog i zahteva od čoveka koncentraciju od 24 sata. Da ustanete rano, očistite golubarnik, spremite hranu, zimi očistite sneg od kuće do golubarnika, da pratite svaku generaciju, u proleće puštate mlade da lete. Time sam se bavio do 14. godine, kad smo se iz Šapca preselili u Novi Sad. Najtragičniji događaj u mom životu bio je kada sam morao golubove da delim prijateljima ili golubarima. Najbolnije je bilo kada je došao kamion i pokupio stvari. I onda se selim u Novi Sad, u stan na četvrtom spratu, gde umesto dvorišta imam balkon. Dolazite u novi svet gde brzo treba da se prilagodite novim običajima, kulturi, ljudima, jer inače nećete opstati. Provedete tu četiri godine i sa jednim koferom dolazite u Beograd, u kom ste pre toga bili tri puta –na ekskurzijama. Dođete „kanjonom Balkanske ulice“, što je kao probijanje na Sutjesci, popnete se nekako gore, ako vas ne ubiju Nemci do Moskve. Tu pogledate visoke zgrade, ako vas nešto ne zgazi, jer niste navikli na tramvaj i trolejbus. Onda krenete da se selite po sobama, tako da je moja poslednja adresa – moja dvadeseta adresa u Beogradu. Možete misliti koje je to iskustvo kada 20 puta upoznajete stanodavce, prilagođavate se, zato što ste lepo vaspitani. Negde ostanete duže, negde uđete u haos neke porodice i odete brzo. Tako je bilo do 30. godine. Koferi, kamioni i autobusi. Za sve to bilo je potrebno užasno puno fizičke energije. Za taj cirkuski život seoba, dizanja šatora i putovanja morate da odvojite najbolje vreme i da budete dobro raspoloženi, smireni i da to što vam se događa ne utiče na vas. To je nadljudska borba sa celim svetom i čudesima koja vas snađu. Zavidim ljudima koji su rođeni u jednom gradu i u njemu proveli život. Ja nemam drugove iz škole, jer ostali su po nekim gradovima, ili su otišli u inostranstvo.
Iluzije
Kao mlad čovek imao je želje, nadanja i ubeđenja, energiju koju mladost nosi i iluziju da će svojim radom nešto pokrenuti. Tako su nastali „Maratonci“, metafora o vladavini jednog pogrebnika –Pantelije, u komunističkoj državi – „preduzeću za proizvodnju pogrebne opreme“.
–Ako ste malo slabijih živaca, a vremena su komplikovana, nadate se da će jedan pozorišni tekst uticati na društvene prilike. Pričam o početku sedamdesetih godina, o vremenu kada je Jugoslavija počela blago da se urušava, kada je pozorište bilo mnogo značajnije nego danas. Bilo je i kulturna i politička scena.
Tokom prve čitajuće probe ustanovilo se da je to komedija i da to neće biti ono što sam ja zamislio. Bio sam iznenađen, a onda sam shvatio da taj rukopis može lako da se čita, gleda, ima smeh koji ublažava gorčinu. Komad je doživeo skoro 40 godina, kao predstava, film, mjuzikl i sada Isidora Žebeljan komponuje operu. Taj tekst pažljivo je iščitavan u Gradskom komitetu i pušten je zato što su ljudi koji su odlučivali mislili: „To je klinac, piše intuitivno, nema zle namere, nema zreo politički stav. Napisao je skalameriju koja je malo više crna, bolje nam je da to pustimo, nego da pravimo politički skandal.“ Tako se to smirilo. „Radovan III“ bio je rukopis koji je pisan kao komedija, mada je u epicentru priče jedna neprijatna situacija kad kreće komšijski sukob koji se kasnije pretvara u jedan od problematičnih odnosa sa prostora Balkana. Kod nas sve nesreće počinju komšijskim zađevicama. Onda padne šamar, pa osvete, pa se podele sela, zbog njih gradovi, a onda države i dobijamo šta smo dobili. Kad nismo u ratu i ratovima, a i to nam se događa s vremena na vreme, vodimo male ratove sa komšijama, oko svega i svačega, tek da se ostane u kondiciji.
Uspinjačom na vrh
- Da li sam zadovoljan? Prvi put sam postavio to pitanje kad sam napunio 40 godina. Onda sam rekao: „Dobro, u redu je, neke stvari si uradio kako valja.“ Pedeset godina je, metaforično rečeno, vrh planine na koju ste se peli. To penjanje prilično je naporno, ako niste iz bogate familije, pa vas popnu uspinjačom i jednog dana se zapitate: „Odakle ja ovde? Ne bih da napuštam ovaj svet, toliko se lepo osećam zbog svega što imam.“ Znači, to pitanje je „koliko ste se umorili, šta ste sve uradili, platili, šta vas je koštalo i koliko se osećate zadovoljno što ste penjući se sagledali razna čuda, ako imate oko da vidite i uho da čujete“. Najveća nagrada mi je kada negde sedim, a ljudi ne znaju ko sam i čujem da pominju neke delove iz filmova i predstava koje sam radio pre 20 ili 30 godina. To je daleko najveće priznanje i to je satisfakcija da nisam radio uzalud. U mom poslu, kvalifikaciju za umetnost može da potpiše samo vreme. Sve ostalo su bile stilske greške.
Sport VS pozorište
U prelomnim momentima života postavljao je sebi pitanje šta bi bilo da je sedamdesetih godina iskoristio poziv da ode u „beli svet“?
- Šta bih radio? Pisao bih. Za mene pisanje nije posao, to je moja potreba. Moram da oslobodim svoju unutrašnju energiju da ne bih imao osećaj da nosim teret. Kao klinac sam počeo da igram fudbal, mnogo godina sam ronio. Sport me je održao u ovom zagušljivom i klaustrofobičnom prostoru pozorišta, a i sama zemlja je prilično zagušljiva. Ono što drugi prazne u svađama, ja s vremena na vreme sednem i napišem. Čovek piše od najranijih sećanja, u mom slučaju od četvrte-pete godine. Hteo sam da upišem Likovnu akademiju. Kasnije sam shvatio da sam tu želju za slikanjem ispunio, samo što ne slikam četkicom i bojama, nego rečima.
Muke podstanarske
Iza svakog uspešnog muškarca kao podrška i oslonac stoji jedna žena.
- Supruga i ja upoznali smo se na Štrandu u Novom Sadu, kad sam bio treći razred gimnazije i od tada smo zajedno. Mlađa je dve godine od mene. Imamo sina od 31 godinu i ćerku od 26 godina. Oni su odgovorni ljudi, imaju svoje vrlo konkretne i ozbiljne poslove. Zahvaljujući supruzi bio sam oslobođen svakodnevnih obaveza. Trudio sam se da moja porodica ne bude opterećena time šta ja radim i čime se bavim. Bio sam stalno podstanar pa sam izbegavao da kucam tekstove po tuđim sobama. Radni sto mi je bio u biblioteci gde sam proveo najviše vremena. Najviše sam napisao u sobi u Ulici Mike Alasa koja je bila veličine dva metra sa metar, kao golubarnik. Radio sam za pisaćom mašinom, nije to strug, ali jeste mašina. Do pre četiri-pet godina pisao sam samo na njoj. Ona je izdržala sve strahote i udare, lomila su joj se slova koja sam posle vario. Izračunali su da jedan udarac po tipki ima težinu od tri kilograma, znači da je odrađen jedan veliki fizički posao. Da sam kopao, ko zna, možda bih bio u Australiji.
„Dosadan sagovornik“
Zvuči neverovatno, ali čovek koji piše komedije, čije junake decenijama citiraju pripadnici svih generacija, boji se da ne bude dosadan sagovornik!
- Moj najveći strah i užas i u privatnom životu je da ne sednem s nekim ko je dosadan a, još i više, da ja ne budem dosadan. Onda je bolje da se ćuti. A da čovek ne bi ćutao, bolje je da se napne da kaže nešto duhovito. Ima situacija kada sedim sa prijateljima i pričamo skoro sve u asocijacijama. One olakšavaju razgovor. To su „dajdžestirane“ rečenice, nešto što mi znamo, ali na drugi način. Oni koji to slušaju misle da pričamo u šiframa.
Obukao je odelo…
Veliko i za njega dragoceno iskustvo, i po onome što jeste, i po onome što nije bilo lepo, jeste period 2005–2006, kada je bio ambasador SCG bio u Portugalu.
- Zadovoljan sam što sam uspeo da pomognem jednom velikom procesu da se završi na prilično srećan način. To je veoma ozbiljan posao. Iz jednog sveta otišao sam u drugi, ali mi je iskustvo sveta glumaca i glume dosta pomoglo, jer u životu je sve velika gluma. Kao u pravom pozorištu, svako ima svoju ulogu. Ja sam pristao da je igram iz nekih viših interesa, obukao sam odela i rekao: „Sad ću taj posao da privedem kraju.“ Kad se sve to završilo, pored nekih zdravstvenih problema koje sam stekao, rekao sam: „Ja bih se zahvalio i vratio u svoj svet.“ Na svu sreću, nije bilo problema –na to mesto čekalo je bar sto ljudi.
Jednoga dana biću…
- Biću ozbiljan čovek, moraću ozbiljno da razmislim šta ću da radim da ne bih pravio mladalačke greške. Imam nadu da ću napisati dramu, posle osam godina. Nikad mi se nije desilo da napravim toliku pauzu. Valjda sam se zasitio pozorišta. Sledeće godine „Zvezdara teatar“ puni dvadeset pet godina, verovatno ću sesti i napisati novi pozorišni komad i čekati film „Sveti Georgije ubiva aždahu“. U petogodišnjem planu imam neke priče koje bih voleo da završim. Neke su zapisane na ceduljama, listovima papira, posebno zabeležene da ih ne zaboravim.
Srpska svađa, prste da poližeš
Poslednju, upravo objavljenu knjigu „20 srpskih podela – Srba na Srbe“ pisao je 40 godina.
– Kroz dugu i bogatu istoriju naših podela, nekako su nam najmilije političke podele. Doveli smo ih do savršenstva, deleći se i svađajući sa zadovoljstvom, što bi rekli, prste da poližeš, zanemarujući sve ostalo u životu! Knjiga je za one koji se profesionalno bave ovom temom, da pokušaju da vide šta je u suštini ovog naroda i kako da se nekim kompromisom ili pameću, dobrotom, dođe do boljitka. Nisam veliki i preterani optimista jer imam u sebi ukodirani poprilični cinizam, ali verujem da je najgore prošlo i da nas čekaju bolji dani. Verujem da će se nešto promeniti. Nismo samo mi u pitanju, svetu je potrebna ova zemlja, ovi ljudi. Vreme je da se podele prave uloge. A mi smo imali očajne režisere koji su režirali isključivo tragediju. Možda bi mogao ovaj narod da odigra i jednu komediju, bez pucanja.
(Ne)vernici
– Živimo u paralelenom svetu između smena režima. I dok je narod posvađan, političari prave koalicije i sarađuju, ljube se i mire, vi shvatite da ste most preko koga je prešla ta povorka, pucajući od zdravlja i sreće. Na kraju se osećate blatnjavi, izgaženi, prljavi, a oni kažu da sve što rade – rade za vaše dobro. A kako smo se iskreno radovali ovome što danas ne volimo.
Kod nas sve nesreće krenu sa komšijskim zađevicama. Onda padne šamar, pa osvete, pa se podele sela, zbog njih gradovi, a onda države i dobijemo što smo dobili. Kad nismo u ratovima, a i to nam se događa, vodimo male ratove sa komšijama, tek da se ostane u kondiciji.
Dušan Kovačević
Izvor i foto: WP, novinenovosadske.rs, pulsonline.rs, blic.rs, M. Jurčić
