Izvor: Poznati.info, 12.Apr.2013, 17:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Đuza Stojiljković: Igrom idem na život
Vlastimir Đuza Stojiljković je više na sceni nego bilo gde drugde. Vredno radi i u 84. godini, reprize ne gleda, sećanja se kloni
Đuza Stojiljković / Foto: Vojislav Danilov
ŽIVOT se, kaže, odmara na sceni. Ako je tako, onda njegov trijumfuje u odmaranju. Jer, i ovog aprila u Beogradu, Vlastimir Đuza Stojiljković je više na sceni nego bilo gde drugde. Ona je i u 84. godini svakodnevica doajena našeg glumišta.
Neke nove generacije prvi put >> Pročitaj celu vest na sajtu Poznati.info << ga gledaju u aktuelnoj reprizi “Pozorišta u kući” (RTS 1), dok one stare i starije uz Rođu i njegove teatralne ispade iznova zaboravljaju svoje brige. Đuza, međutim, ne gleda ni ovu ni mnoge prethodne reprize popularne serije.
- Pokušao sam, ali nije išlo. Ne mogu. Prenesem se u to vreme, pa mi ne bude dobro. Svi su, osim Ljiljane Lašić i mene, umrli iz te ekipe. I glumci i pisac i reditelj i tonci… Izgubio sam svoju generaciju – priča glumac, dok mu se pogled gubi u daljini.
Pitamo ga da li mu se bar omakne čuvena Rođina uzrečica “boga mu poljubim”, trajno omiljena u krugu poklonika “Pozorišta u kući”.
- Pera Božović voli da me isprovocira na tu temu. Pa me onda još iznenadi sa Rođom. Šetam se ja tako Čuburom, a mnogo volim da se šetam, kad čujem nekog kako viče: “Rođo!” Okrenem se, nigde nikog. Kroz tri minuta opet odzvanja taj isti provokatorski povik. Iz kola me pozdravlja moj kolega Božović – priča, sada kroz osmeh, Đuza.
I kao što su prve kritike za tu seriju bile negativne, ne obećavajući uspeh a kamoli trajanje, tako je i prvi Đuzin susret sa pesmom “Devojko mala” okončan bez simpatija. Nije mu se svidela ta melodija i nije je iz zadovoljstva pevao ni u filmu “Ljubav je moda”, ni godinama posle njega. Pevali su je zato i mladi i stari, sve dok pred njom na kraju nije poklekao i sam Đuza. Danas se čak i naježi kada je čuje. Ali više, ni na uporno insistiranje kolega, ne peva. Osim ako uloga to od njega traži.
Pred ulogom, kaže, nema ustezanja. Ni na početku, ni danas – 20 godina od odlaska u zvaničnu penziju.
- Više sam igrao kao penzioner nego kada sam bio u radnom odnosu. Igrom idem na život. Možda je to dobro, a možda i nije. Starost ubija čoveka, ali večitim sukobom sa tekstom, njegovim učenjem, držite mozak u ravnoteži. I sam se ponekad pitam kako mogu da izdržim tih 18 predstava mesečno, ali valjda su navika i iskustvo motori. I za razliku od mladih, star čovek nije opterećen svetlima karijere – kaže glumac.
Rad mu je i alibi da ne živi u prošlosti. Ne voli da se seća, da pravi retrospektivu, da vrti slike iz starih albuma…
- Kada sam prošle godine primio nagradu za životno delo “Joakim Vujić”, pripremili su mi i monografiju, pa sam morao da se vraćam, da se sećam… Kada to radiš, shvatiš da ništa sem posla nisi imao, da ti je sve drugo proletelo kao san. Kada su meni i mojim kolegama sa Akademije stariji glumci govorili kako do 40. godine život teče lagano, a onda počinje da se valja, pa ne znaš kada prođe, mislili smo da pričaju tričarije. A onda smo shvatili da je to velika istina – kaže Đuza ne ponoseći se što je živi svedok umiranja nekoliko država na istom, rodnom tlu.
Žao mu je što više nema one lepe zemlje, koja je imala sve – i planine i more, i čijem su raspadu, kaže, kumovali i Amerikanci i Nemci.
- Sada su sve to samo nesrećne državice koje žive u istom sosu. A Jugoslavija je bila prelepa. Najbolji festival malih scena se održavao u Sarajevu, tamo je bio i najbolji noćni život… Nije se znalo ko je Srbin, ko Hrvat a ko musliman… i onda, jedno Sarajevo doživi onakvu tragediju. Strašno. Posle toliko vremena, mi ne uspevamo da napravimo državu. A još svaka vlast koristi krizu da kulturu stavi na poslednje mesto. Tačno je da je pozorište skupa igračka, ali ne toliko skupa da za nju nema novca – započinje glumac priču koja ga potresa.
Zato prelazimo na veselije teme. One koje mu izmame osmeh u uglu usana. Recimo, nadimak. Da je u njegovom slučaju on zvučniji od imena, odavno je opšte mesto. Pa i to da ga je dobio kao mali, od brata koji ga je zbog tvrdoglavosti nazvao Đuza, po rečima “đuz, đuz” kojima se tera magarac.
- Ko bi rekao da će mi ostati trajno. A nije mi se nikad sviđao. I ne znam u kom trenutku sam ga prihvatio, ali eto, već dugo živimo jedan s drugim. Posle su me samo roditelji zvali Vlasto – priča Đuza.
A roditelji, učitelji, koji su pored njega imali još dva sina – blizance, ispoštovali su Vlastimirovu odluku da napusti studije na Rudarsko- -geološkom fakultetu i ode na Akademiju. Pamti kako je bio srećan kada im je poslao ceo svoj prvi honorar (od filma “Pop Ćira i Pop Spira”). Vredeo je 20 učiteljskih plata.
Srpski Iv Montan, kako su ga zvali, još se vraćao u prošlost, kada se oglasila organizatorka u “Madlenijanumu”. Pauza je istekla. Dok odlazi ka sceni, glumac polušapatom govori: “Kad pre proba, boga mu poljubim.”
PATAK DAČA I DRUGI JUNACI
PATAK Dača i Rafaelo iz “Nindža kornjača” možda ne bi bili heroji detinjstva mnogih danas odraslih ljudi, da im glas nije pozajmio Đuza. Sinhronizacije crtaća, koje je uživao da radi sa Mićom Tatićem i Nikolom Simićem, više ne prihvata, jer su zahtevne. Pamti zato kako su mu deca često prilazila zbog mnogih crtanih junaka. – Treba umeti decu osvojiti. Pokušavali smo to da objasnimo Boletu Stošiću, koji je zbog Boleta iz bureta bio popularniji od svih nas. A on se ljutio kada bi klinci vikali: “Boleee iz buretaa” – otkriva glumac.
Izvor: Novosti.rs
.jpg)
