Izvor: B92, 15.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlostavljanje dece - društveni problem
Beograd -- Slučaj bebe koja je u četvrtak zadržana na dečjoj klinici, još jednom pokreće pitanje odgovornosti države i društva.
Da li i šta država radi, i šta bi morala da uradi kako bi zaštitila najnemoćnije od nasilnika i te pojave svela na minimum? Prema podacima, koji su zbog prirode zločina teško proverljivi, u Srbiji godišnje ima oko 3.000 slučajeva zlostavljanja dece. Najčešće žrtve su sasvim mala deca, a najčešći oblik zlostavljanja je seksualno >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << zlostavljanje. Stručnjaci koji se bave nasiljem u porodici, ukazuju da postoji nekoliko nivoa problema: centri za socijalni rad, prevencija, zakonodavstvo i odnos sredine prema zločinu u svojoj okolini.
Vesna Stanojević iz Savetovališta za nasilje u porodici kaže da je, osim okoline, i sama porodica ta koja krije da ima problem sa nasilnikom: "Moramo da utičemo da se porodica otvara i da se na neki način učini da taj protok informacija bude bolji, da se zna gde se šta dešava i da ljudi koji primete bilo šta što je sumnjivo, to obavezno prijave nadležnim organima. Ljudi se često plaše nasilnika i još uvek imamo način razmišljanja: nećemo da se mešamo u tuđe probleme. Kada budemo shvatili da to nije privatna stvar te porodice, da je to ogroman društveni problem, onda ćemo možda malo drugačije razmišljati".
Većina smatra da je najveća odgovornost kod ovakvih slučajeva na Centrima za socijalni rad i na samom Ministarstvu za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, koje ima stručnu nadležnost nad centrima. U ministarstvu kažu da je razlog za uglavnom administrativno delovanje centara za socijalni rad, to što se zbog siromaštva, umesto preventivom, bave ostvarivanjem prava na materijalnu pomoć porodice.
Načelnik Ministarstva za porodicu i decu, Ranka Vujović kaže da nadzorni organi prate rad centara i da neretko rezulatat bude pokretanje krivičnih i disciplinskih postupaka, ali da to nije dovoljno. Ona kaže da je neophodna reforma celog sistema i da se na njoj radi, a da je veliki problem obrazovanje stručnog kadra u Centrima za socijalni rad, kao i nepostojanje pisanih stručnih standarda godinama unazad, a jedino pisano uputstvo za rad je iz 1984. godine: "Dok ne bude prvog pisanog materijala iz koga će da nauče, veliki broj kolega u centrima nedovoljno razume sopstvenu ulogu i mogućnosti, jer nema gde da pročita. To ni jedan fakultet ne daje kao znanje".
Mirna Kosanović, advokat Komiteta pravnika za ljudska prava za razliku od Vesne Stanojević iz Centra, smatra da zakonodavstvo predvidja dovoljan broj krivičnih dela i da rešenje nije u dužini zatvorskih kazni za počinioce takvih krivičnih dela, već da se deluje preventivno. Ona smatra da je i za ovaj poslednji slučaj zlostavljanja deteta, najveću odgovornost snosi centar za socijalni rad: "To je samo dokaz da država, pre svega mislim na centre za socijalni rad koji bi trebalo da se bave prevencijom, ne rade svoj posao na način kako treba, jer bi oni morali da imaju uvida u to kako se roditelji ponašaju prema svojoj deci ili da kažu da nisu u mogućnosti da takvu vrstu posla obavljaju, te da se država pobrine za neku vrstu prevencije". Mirna Kosanović ukazuje i na to da je neophodno menjati Zakon o braku i porodici: "Taj zakon zapravo reguliše delatnost centara za socijalni rad, reguliše odnos između žrtve i nasilnika. Trebalo bi i da štiti žrtvu od mogućih zloupotreba. Takve odredbe ne postoje u našem zakonu".
Teških slučajeva zlostavljanja i zanemarivanja dece, u samo nekoliko poslednjih meseci bilo je toliko, da se situacija može nazvati alarmantnom, a podsetimo se nekih najdrastičnijih: žena iz Jagodine koja je udavila četiri svoje bebe, deca koja su bila zaključana u stanu četiri godine, beba koja je umrla od gladi.
