Izvor: Politika, 30.Maj.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tirana ćuti o pritvaranju otetih Srba
Na prostoru bivše Jugoslavije 17.000 ljudi se vode kao nestali, kaže Fransoa Štam, dosadašnji šef operacija Međunarodnog komiteta Crvenog krsta
Međunarodni Komitet Crvenog krsta čuo je za optužbe da su osobe srpske nacionalnosti ilegalno prebacivane sa Kosova u Albaniju, ali nismo čuli tvrdnje da su Srbima vađeni organi. Nismo iznenađeni ovim tvrdnjama, jer članovi porodica nestalih osoba ponekad snažno veruju da su njihove najmilije ilegalno pritvarali svi predstavnici >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlasti na Balkanu. Mi smo komunicirali sa predstavnicima vlasti u Tirani, ali od njih nismo dobili potvrdu da su ovi ljudi prebacivani i pritvarani u Albaniji, kaže za „Politiku” Fransoa Štam, dosadašnji šef operacija Međunarodnog komiteta Crvenog krsta za Severnu Ameriku, zapadnu, centralnu i jugoistočnu Evropu.
Gospodin Štam je do početka ove godine bio predsedavajući Radne grupe za nestala lica na Kosovu i proveo je punih 14 godina na Balkanu radeći na terenu ili rukovodeći operacijama MKCK iz sedišta ove međunarodne humanitarne organizacije u Ženevi. Fransoa Štam je bio šef misije MKCK u Prištini i Podgorici od 1994. do 1996. godine i šef delegacije u Skoplju za vreme oružanih sukoba u Makedoniji 2001. godine. Štam je došao u oproštajnu posetu Beogradu krajem maja i uskoro odlazi na mesto šefa delegacije MKCK-a u Nju Delhi. Odgovarajući na pitanje – s kakvim se teškoćama, preprekama i izazovima susretao u svom humanitarnom radu, on ističe:
S obzirom na to da su konflikti u ovom regionu bili etnički motivisani, morali smo da formiramo radne timove od predstavnika različitih nacionalnosti. To je za nas svojevremeno bio veliki izazov koji smo uspešno rešili – naši timovi su zadivljujuće radili svoj posao u veoma teškim momentima i ja sam veoma ponosan na rezultat tog rada.
Šta govore cifre, a šta pretpostavke o broju nestalih osoba na prostoru Kosova i Metohije?
Zvanične cifre govore da se oko 2.000 osoba i dalje vodi kao nestalo u konfliktima na Kosovu. Neposredno po završetku konflikta, baratali smo sa brojem od 6.000 nestalih, ali smo ujedinjenim naporima brojnih humanitarnih organizacija taj broj sveli na 2.000. Mislim da je to veliki uspeh, ali pred nama je još dosta posla, ako broju od 2.000 osoba dodamo i one koje su nestale u sukobima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, dolazimo do zbirne cifre od 17.000 osoba, koje se i dalje vode kao nestale u sukobima na prostorima bivše Jugoslavije.
Da li verujete da će se sudbina otetih i nestalih rešiti?
O toj temi je veoma teško razgovarati s porodicama nestalih osoba, ali je činjenica da procenat rešenih slučajeva u različitim konfliktima na Balkanu nije loš – mi smo rešili polovinu prijavljenih slučajeva nestalih osoba nakon završetka ratnih sukoba a to, iz istorijske perspektive, uopšte nije loš rezultat. I dalje imamo velikih problema u nalaženju nestalih osoba u Bosni i Hercegovini i na Kosovu, jer je očigledno da moramo da pronađemo nove grobove, ako polazimo od pretpostavke da je većina nestalih zapravo mrtva. A da bismo našli grobove, moramo da dobijemo informaciju šta se desilo sa ovim ljudima i to nam predstavlja najveći izazov i teškoću.
S obzirom na veliki broj otetih i nestalih na ovim prostorima, da li verujete u mogućnost međunacionalnog pomirenja?
Pronalaženje nestalih osoba je posao humanitarnih organizacija, ali ja nikad ne oklevam da dodam da i političari moraju da se uključe u proces pomirenja. U BiH i dalje postoji oko 13.000 osoba koje se vode kao nestale i njihovim porodicama je veoma teško da zaborave, oproste i krenu dalje. U ovoj zemlji bilo je dosta višečlanih porodica, koje su veoma snažne emotivno povezane, tako da na svaku nestalu osobu dolazi oko dvadeset osoba koje za njom pate. Njima je veoma teško da se pomire s prvim komšijom, ali pronalaženje nestalih osoba veoma je važan element budućeg pomirenja. Ne kažem da do pomirenja neće doći ako se sudbina nestalih osoba ne reši, ali sigurno će biti potrebno više vremena.
Bili ste šef delegacije MKCK-a za vreme oružanih sukoba u Makedoniji 2001. godine, da li mislite da bi ova zemlja mogla da bude sledeće ratno žarište uovom regionu?
Mislim da ne. Činjenica je da je u Makedoniji bilo dosta političkih tenzija 2001. godine i te tenzije su pretile da se rasplamsaju, ali se na kraju sve dobro se završilo. Ja sam bio zabrinut zbog porasta nasilja pred izbore, ali ne verujem da Makedonija ide putem velikih konflikta. Glavni problem Makedonije je ekonomija. To je nerazvijena zemlja s dva miliona ljudi, koja nije atraktivna stranim investitorima. Ja sam u Makedoniji proveo četiri godine i mogu da kažem da između etničkih Makedonaca i Albanaca ima veoma malo kontakta, počev od obdaništa i to nije dobro za budućnost ove zemlje. Mislim da međunarodna zajednica treba da prati šta se dešava u zemljama nalik Makedoniji.
Budući da imate bogato međunarodno iskustvo, sa kojim delom sveta biste poredili dešavanja na Balkanu i šta je, po vašem mišljenju, specifičnost etničkih sukoba u ovom regionu? Da li ste optimista kada je u pitanju budućnost Balkana?
Mislim da se nijedan region u svetu ne može uporediti s Balkanom. Dok sam bio na Kosovu dosta ljudi me je pitalo, s obzirom na to da sam Švajcarac, da li se švajcarski model može primeniti na Kosovu, ali ja mislim da taj model može da funkcioniše samo u Švajcarskoj. Balkan mora da nađe svoj model funkcionisanja. U ovom regionu je bilo dosta nasilja i mislim da je poreklo nasilja u vezi sa specifičnom istorijom Balkana, kao i sa nacionalističkim ciljevima političkih lidera. Ja sam ipak optimista kada je u pitanju budućnost Balkana i mislim da će evropske integracije dovesti do laganog, ali sigurnog oporavka ekonomije i da će generacije koje rastu imati bolju budućnost.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 31/05/2008]
