Izvor: Politika, 28.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Strah od otkaza „okidač” mobinga
Psihološkom teroru na radnom mestu izložene žene, najmlađe kolege i pojedinci čija je karijera u usponu
Svakog dana između pet i deset osoba okrene telefon nevladine organizacije „Antimobing”, specijalizovane za pomoć žrtvama psihološke torture na radnom mestu, a svaka druga osoba koja je tokom protekle godine potražila pomoć Viktimološkog društva Srbije – bila je žrtva mobinga. Olga Kićanović, pravnica i savetnica u Republičkoj agenciji za mirno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rešavanje radnih sporova, kaže da su žene češće žrtve psihološkog maltretiranja na poslu, a prema evidenciji ove agencije, u Srbiji je samo jedna žrtva mobinga, reč je o radnici „Crvenke” iz Kule, povela sudski spor protiv svog poslodavca i taj proces traje već dve godine.
– Mobing se često definiše kao psihološki teror u poslovnom životu, a taj teror je „drugo ime” za neprijateljsku i neetičku komunikaciju, koja je usmerena ka pojedincu koji je nesposoban da se brani. Da bi se postavila „dijagnoza” mobinga, maltretiranje mora da traje šest meseci, a zbog njegove učestalosti i dugog trajanja žrtva na kraju obično sama napusti radnu sredinu, često s psihosomatskim posledicama i potrebna joj je medicinska pomoć – ističe Olga Kićanović.
Ona ističe da je tranzicija plodno tlo za razvoj mobinga. Rezultati Galupovog istraživanja govore da čak 60 odsto osoba u Srbiji ima strah od gubitka posla i objašnjava da je strah od otkaza – pokretački mehanizam za psihološko maltretiranje i ponižavanje kolega.
„U Srbiji mobing ima neke karakteristične ’pojavne’ oblike. Psihološka tortura najčešće ima za cilj oslobađanje od viška radne snage u privatizovanim preduzećima koje treba modernizovati, a ta tortura se sprovodi kroz zastrašivanje, premeštanje na drugo radno mesto, vređanje i neplaćanje prekovremenog rada. Drugi vid mobinga je izbacivanje s posla sposobnih, aktivnih i stručnih radnika u državnim preduzećima i dovođenje nestručnih poslušnika bez radnog iskustva, kako bi se u procesu privatizacije to preduzeće još više obezvredilo i prodalo što jevtinije. Treći je politički mobing, kojim se u javnom sektoru i državnoj službi eliminišu politički protivnici. Veoma raširen oblik mobinga jeste otpuštanje i zastrašivanje sindikalnih aktivista – kaže Olga Kićanović. Ona ističe da Srbija nema zakon o mobingu i da u našoj zemlji ne postoji nijedna ozbiljna empirijska studija o rasprostranjenosti mobinga.
Anketiranje korisnika usluga Medicine rada doma zdravlja Rakovica pokazalo je da je 69 odsto ispitanih iskusilo neki oblik mobinga. Samo osam zemalja u svetu ima zakon o mobingu – Francuska, Švedska, Norveška, Finska, Danska, Holandija, Belgija i Švajcarska.
Ko su žrtve mobinga? Psihološke studije govore da su to uglavnom mlade i osobe koje su se tek zaposlile. One postaju žrtve psihološke torture zbog straha od konkurencije i njihove afirmacije, a pod istim „rizikom” su i osobe koje posle višegodišnjeg besprekornog rada i natprosečnog zalaganja traže priznavanje radnog položaja i povećanje plate, osobe čija je karijera u usponu i zaposleni koji uočavaju i prijavljuju nepravilnosti u radu.
Često žrtve mobinga postaju i vrlo kreativne osobe, koje su sklone uvođenju inovacija i visokomotivisane za rad, a ova nelogičnost se psihološki objašnjava prevagom sujete nad ekonomskim interesom poslodavca. Srpsko iskustvo govori da su žene česte žrtve mobinga – one su prve na listi za otpuštanje, a poslednje na listi za zapošljavanje.
Nemački psiholog Hans Lajman, koji se poslednjih dvadeset godina bavi mobingom, kaže da psihološko maltretiranje ima nekoliko pojavnih oblika, a psihološko zlostavljanje najčešće započinje suptilnim primedbama na račun nečijeg kvaliteta rada, koje su na granici objektivnih i malicioznih komentara, da bi te profesionalne primedbe sve više dobijale ličnu notu. Vremenom počinju da kolaju tračevi o privatnom životu žrtve, dovodi se u pitanje kvalitet njenog rada, ona biva javno kritikovana, izvrgavana podsmehu. Često je premeštaju na drugo radno mesto, izolovana je od socijalnih druženja, dobija previše radnih zadataka ili joj se posao oduzima (sindrom praznog ili punog stola) i onemogućava joj se korišćenje dnevnog i godišnjeg odmora.
Katarina Đorđević
[objavljeno: 29/03/2008]
.jpg)
