Izvor: Politika, 31.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sredovečni krstaši
Zaljubljenici u aviončiće i automobilčiće stvorili su mesto za svoje snove
Život je u slučaju Ice Zajka načinio presedan. Nagodili su se lepo njih dvojica da će jedan drugome tolerisati kaprice sve dok u njihovom odnosu ne bude previše formalnosti. Tačnije, dok god se budu držali podalje od ispraznih filozofija o težini ovozemaljskoga postojanja. Ima tome već evo četiri i po decenije. Ica još drži reč. Život je malo varao, doduše. Neslano se našalio infarktom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pre tri godine, ali su se izmirili. Sve je i dalje za obojicu velika igrarija. Sasvim ozbiljna – neozbiljna stvar.
Evo o čemu je zapravo reč. Na sva opšteprihvaćena pravila ljudi je Zajko pristao, osim na jedno. Odbio je da "odraste". Odmetnuo se duhom u hajdučiju i nema te sile koja bi ga privolela da obuzda dete u sebi. Batalio je grad, ratosiljao se urbanih dobara i u Maloj Ivanči, preljubnici Avale i Kosmaja, sagradio sebi zemlju Nedođiju.
Podređeno uživanju
Zvanično to je Klub za hobi i rekreaciju. Nezvanično – jedna velika igraonica za davno punoletnu dečurliju.
Dočekuje nas Bane Obradović, Icin prijatelj, desna ruka, sabrat u neodrastanju. Petar Pan je trenutno okupiran svojim igračkama u hangaru, dole, nešto niže na imanju.
– Ideja za otvaranjem ovako čega je i bila da stvorimo jedno mesto, zatvorenog tipa, na kojem ćemo svi slobodno moći da budemo dečaci. Da se igramo, doslovno. Ima tu svačega i za naše dame i decu, ali su ipak male-velike tate ovde u minimalnoj prednosti – veli Bane, rukom opisujući krug nad nekoliko hektara materijalizovanih detinjih maštarija.
Bazeni, tobogani, tramboline, tereni za svakojake sportove, maunt-bajkovi, kros motori, motori na četiri točka, staze i bogaze rađene namenski za njih. Klupska kućica sa restoranom. Kafe bar. Čak i mali zoološki vrt. Rečju, sve ono što bi odrasli rado zabranili deci, a dozvolili sebi, podalje od očiju dece i iznuđenih pridika.
– Vidiš, sve je podređeno uživanju. Ovde je sačuvano sve ono na šta su neki zaboravili da nose u sebi ili nisu imali gde da ga pronađu verujući da im više ne pripada. Cilj nam je da ljudi ovde podetinje. Da se zaista druže neopterećeni tempom života koji vode dok ne prekorače ovu kapiju. Nije na nama da im to dozvolimo ili ne. Trudimo se da stvorimo ambijent u kojem će oni sebi dozvoliti da rade ono što zaista žele – da se igraju. U najčistijem značenju te reči.
Slušajući Baneta i sklapajući sliku od njegovih reči nekako se odmetnu, u najmanju ruku, čudna primisao: uspešan i krut biznismen, nakon teške poslovne nedelje, razdrljene kravate i raspasane košulje sedi sav musav u pesku sa sve koficom i lopaticom...
Naravno, daleko je sve ovo od toga. Pod igranjem se ovde podrazumeva opuštenost, spontanost i uživanje u sitnicama koje život znače ali ih neke životne dobi jednostavno zaboravljaju, valjada misleći da uz njih gube važnost. Zajko je živa negacija takvog ubeđenja.
Čovek koji je dobar deo svog dosadašnjeg života poklonio Kanadi. Čovek koji je doskora vodio više nego uspešnu turističku agenciju. Čovek koji za razliku od mnogih pečalbara nije otvorio kafanu prozaično-patriotskog imena i time se odužio rodnom kraju, već je od svog hobija uspešno spleo život, sve je samo ne-neozbiljan.
U stvari, neozbiljan je on. Samo što je tome predan do granica umetnosti pa u tome više nema improvizacije. Dokolica i jeste naša autohtona sorta i zašto od nje ne napraviti brend.
– Dođite, dođite da vidite ovo – ničeg sem detinje naivnosti nema u njegovom glasu dok nas nestrpljivo vodi ka onom, pomenutom, hangaru u dnu imanja.
– Ovo su moji mezimci – veli podižući rolo vrata.
Bez travara i lekara
A u hangaru... automobili, džipovi, bagiji, avioni, helikopteri, gliseri... Modeli. Što bi narod rekao – na daljinsko upravljanje. S tim što ova mala čudovišta idu na gorivo i to brzinom od 40 do 150 kilometara na sat. Ove "igračkice" su u stvari i najveći kuriozitet i atrakcija ovog kluba. I Zajkova najveća pasija. Neka prekookeanska klica kojoj ni Ivanča nema travara nit lekara.
– Ovaj "mercedes" razvija i do 150 kilometara na idealno ravnoj površini. A ovog sam lepotana danas pokušao da dignem u nebo, ali... Tri godine nije paljen, a kresnuo je k'o mina. Poleteće, ima vremena – sav ponosan se Ica rastrčao među svojim mezimcima. Još miriše svež asfalt na pisti koja je pre nekoliko dana završena. Kraj nje je i jezerce za glisere. I džombasta staza za male nitro terence.
– Sve je ovo na usluzi članovima našeg kluba. Mogu da iznajme, mogu i da ih kupe... Imaju kod nas obezbeđen parking prostor i održavanje. Njihovo je samo da uživaju. Planiramo da stupimo u kontakt sa sličnim klubovima po inostranstvu i pokušamo čak da organizujemo i trke. Zamisli samo, kao u formuli: Velika nagrada Male Ivanče – zbori granajući se u temama.
– A čudni smo ti mi ljudi. Kako sam počeo sa gradnjom svega ovog, počele su priče i pričice po selu: Gradi Zajko kockarnicu, zida Zajko kupleraj, stižu kriminalci iz Beograda... a od svega samo autići i aviončići. Ali, takvi smo mi. Nema tu zle namere. Eto, tek da se priča – pomirljivo će ovaj talac sredovečnog tela. Krstaš dece slavnih dana samoupravljanja. Deklarisani pubertetlija, s pravom veta na sve nepromišljene odluke osionih godina.
Mihailo Medenica
[objavljeno: 31.07.2006.]
