Izvor: TvojPortal.com, 14.Sep.2011, 09:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slovenci su Slovenci
Dnevnik.rs Ako je našim praziluk-političarima dovoljan šatobrijan na molitvenom doručku na Kapitol hilu i „Hugo Boss„ dvoredno odelo da postanu maltene Kisindžeri za međunarodnu global-politiku, računam da su i meni bila dostatna tri i po dana boravka u Celju, plus svatovsko i mrtveno odelo, e da budem više nego stručno potkovan u razrešavanju dileme dokle su odmakla naša nekadašnja najsevernija braća u svom evroputešestviju.
Elem, poslalo me to u sklopu delegacije >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << Vojvodine na 44. mednarodni obrtni sejem v Celju (vi’š kako mi idu ti stranski jezici!?), u deželu. Red je, pošto se na ovoj, najvećoj u Sloveniji, sajamskoj priredbi predstavlja vojvođanska privreda i njeni potencijali na „Danu Vojvodine”. Put je onako, ni dug, ni kratak, zahvaljujući pre svega autoputu, onomad „Bratstva in enotnosti” (a, šta kažete....) po kojem smo do pred hrvatsko-slovenačku granicu stigli za nepunih šest i po sati. E... pošto nismo imali nameru da zbog nekoliko kilometara slovenačkog dela autoputa kupujemo 15 evra vrednu vinjetu, umesto Bregane, rešimo se na prelazak preko nekog manjeg prelaza. Da ne dužim, od sile malih prelaza, rezervisanih samo za EU građane i Hrvate, puštilo nas preko grane tek tamo kod Kumrovca.
Očas posla preko mosta „pregazismo” Sutlu, po kojoj je na putu od dedine do mama-Marijine kuće i drug Stari gacao, i obresmo se u EU. Po džadi koja prolazi i pored nuklearke Krško brzo stižemo i do nedalekog Laškog, tako poznatog i pivski nepismenom čeljadetu, a kamoli ljubiteljima Hamurabijevog nektara. Smeštaj u hotelu „Thermana„, u sklopu kojeg je i velelepni velnes i spa-centar, predstavljao je prvo iskušenje za Srbadiju, ne toliko zbog, za njihove prilike pristojnog, komfora, koliko zbog obavezujuće upotrebe elektronskih gadžeta, kao što su ključ u obliku magnetne kartice i iste takve narukvice za ulazak na bazene. Ne mo’š ni lift pokrenuti bez njih, a ja na četvrtom spratu.
Sutra zorom na Sajam u desetak kilometara udaljeno Celje, istorijski gledano najznačajniji slovenački grad. Dok prolazimo dolinom Savinje, neprestano mi se nameće pitanje zašto onakve čuke i klisure kod nas služe kao izgovor za tribalizam, čojstvo i junaštvo, a od Slovenaca stvoriše tako pitom narod? Ni sela oko Celja, ni ovaj drevni grad me, Bog i duša, nisu nešto oborili s nogu, pa sam iduća tri dana uglavnom proveo svađajući se s kolegama na temu da li su Slovenci odmakli od nas baš toliko daleko a da ih iole ozbiljnije uređenje države Srbije ne bi stiglo za nekoliko godina. U čemu sam bio nadglasan stavom da su ipak Slovenci Slovenci, i... Dakle, svoj stav gradim na činjenici da su i njima trotoari i kolovozi izlokani, da ima olupanih i padu sklonih kuća duž druma, da su im „laško„ pivo i „radenska„ kao ishlapelo „apatinsko„ i „knjaz miloš„, a ajvar koji su Slovenci u EU zaštitili kao svoju robnu marku, tek jarko crvena smesa nedefinisanog ukusa. Jeste, ne bacaju otpatke i pikavce po ulici, ali je to, slutim, zbog toga što su im i u zabačenim ulicama kante za otpatke na raspolaganju na svakih stotinak metara.
Sajam, ma koliko većina posetilaca iz Srbije i njene severne pokrajine bila fascinirana, ništa specijalno. Tako, kao frtalj Novosadskog... Druga je stvar što si na njemu, u poodmakloj upotrebnoj fazi, mogao da vidiš ono o čemu se kod nas tek teoretiše, kao što je korišćenje obnovljivih izvora energije ili briga o prečišćavanju otpadnih voda. Dok mi krkamo đerdapske i kostolačke gigavate, Slovenci prodaju zilione solarnih ploča (i po sistemu „staro za novo”) i u seoskim domaćinstvima ugrađuju velike plastične tankove – prečistače otpadnih voda, mješte, u Srbiji tako omiljenih, septičkih jama koje se prazne isključivo po komšijinoj njivi. Seljaci, iliti kmetija, često organizovani u zadruge, sa svojim turističko-ugostiteljskim potencijalima, na ovom sajmu zauzimaju centralne pozicije, a gigantima kao što je fabrika suhomesnatih špecija „Kras” predstavlja čast da izlože svoje frižidere makar blizu njih. Nisam baš najbolje shvatio kako su uspeli da negde u trouglu između „Celjske mlekarne”, „Turistične sveze Portoroža” i predstavništva „Tišen–Krupa„, udenu i bizarni „Zavod za porno-kulturu”, ali... Slovenci su to, brale moj.
Predstavljanje Vojvodine prošlo kao centralni događaj toga, ali i narednih dana, pa sam na vlastite oči i uši (maskiran u kumovsko delo) prisustvovao ekspeditivnosti u zaključivanju novih poslova, o čemu svedoči i činjenica da više od polovine roba uvezenih u Sloveniju iz Srbije ima vojvođanski pedigre. Ne bih da preterano pametujem, ali kako su nesumnjivo mentalitetski slični Slovencima domaćini štanda Vojvodine bili odmereni i gospodstveni Ištvan Pastor i još jedan Lala na državnom poslu u SLO, naš ambasador Predrag Filipov, nije me preterano začudio impozantan odziv ozbiljnih privrednika i inih uglednika iz zemlje domaćina. Zamis’ da Slovencima pošalješ Mrkija il’ Velju!?
Milić Miljenović
euSlovenija
