Izvor: Politika, 31.Avg.2013, 23:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ško­la za mo­žda­ne vi­ju­ge

Šta je to što je na po­čet­ku, na kra­ju i u sre­di­ni oblo, a iz­me­đu to­ga su uglo­vi? – za 12 me­se­ci re­ši­lo sa­mo 17 či­ta­la­ca

Ko­štu­ni­ći pod Su­vo­bo­rom – Go­di­nu da­na jed­na taj­na go­li­ca mo­žda­ne vi­ju­ge či­ta­la­ca, bez ob­zi­ra na uz­rast, ob­ja­vlje­na u pe­toj knji­zi „Za­go­net­nih pri­ča” Uro­ša Pe­tro­vi­ća. Pi­ta­nje na ko­je od­go­vor zna je­di­no autor (a nig­de ni­je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ob­ja­vljen), po­jed­no­sta­vlje­no, gla­si: „Šta je to što je na po­čet­ku, na kra­ju i u sre­di­ni oblo, a iz­me­đu to­ga su uglo­vi?“ – Od sep­tem­bra pro­šle go­di­ne kad je knji­ga iza­šla, tač­no je od­go­vo­ri­lo sa­mo 17 či­ta­la­ca, ko­ji su mi se ja­vi­li pre­ko Fej­sbu­ka, mej­la ili iz­da­va­ča „La­gu­ne“. Je­dan od njih je i La­zar Bu­ku­mi­ro­vić iz Bre­sni­ce kod Čač­ka ko­ji će ove je­se­ni u svom se­lu kre­nu­ti u še­sti raz­red osnov­ne – ka­že Pe­tro­vić za „Po­li­ti­ku“.

Ova­kve za­go­net­ke su deo „NTC (Ni­ko­la Te­sla cen­tar) si­ste­ma uče­nja“ či­ji su, tre­ću go­di­nu za­re­dom, po­la­zni­ci naj­da­ro­vi­ti­ja de­ca iz ča­čan­skog kra­ja, sa za­vr­še­nim če­tvr­tim raz­re­dom osnov­ne. Ovo je ško­la bez iz­o­sta­na­ka, be­ža­nja sa ča­so­va i zuc­ka­nja dok na­stav­nik go­vo­ri, jer su je­da­na­e­sto­go­di­šnja­ci i ove go­di­ne bi­li op­či­nje­ni pri­ča­ma i pi­ta­nji­ma pre­da­va­ča, dr Ran­ka Ra­jo­vi­ća i Uro­ša Pe­tro­vi­ća, ko­ji su tvor­ci „NTC si­ste­ma“. Ško­lu je i ove go­di­ne or­ga­ni­zo­va­lo Dru­štvo uči­te­lja Čač­ka, po­zva­no je 40 oda­bra­nih ma­li­ša­na i pe­to­dnev­na na­sta­va je odr­ža­na u Tu­ri­stič­ko-re­kre­a­tiv­nom cen­tru u Ko­štu­ni­ći­ma, is­pod Su­vo­bo­ra.– U ovoj ško­li ne­ma po­na­vlja­nja gra­di­va i uče­nja na­pa­met, jer da­nas sva­ko u dže­pu no­si ve­zu sa in­ter­ne­tom i sve po­dat­ke dr­ži na­do­hvat ru­ke. Naš za­da­tak je druk­či­ji: da ak­ti­vi­ra­mo si­nap­se kod de­ce, da ih uči­mo raz­mi­šlja­nju, tra­že­nju no­vih ide­ja i raz­li­či­tih pu­te­va do ci­lja – ve­li Pe­tro­vić.

Tro­ste­pe­ni si­stem po­či­nje ako­mo­da­ci­jom oka i mo­to­rič­kim ve­žba­ma, na­sta­vlja se pre­ko kla­si­fi­ka­ci­je i uče­nja po­mo­ću aso­ci­ja­ci­ja, a za­vr­ša­va za­go­net­nim pri­ča­ma i pi­ta­nji­ma. To na kra­ju je, u stva­ri, di­plom­ski is­pit za re­če­ne si­nap­se, ili deč­je vi­ju­ge, a na jed­nom ta­kvom pi­ta­nju upo­zna­li su se, to­kom na­sta­ve u Ro­šci­ma na Ka­bla­ru pro­šle go­di­ne, Uroš Pe­tro­vić i La­zar Bu­ku­mi­ro­vić.– De­ca su zna­ti­želj­na i do bes­kra­ja zah­te­va­ju uvek no­vu za­go­net­ku. Da bih mo­gao ma­lo da se od­mo­rim ne­kad im po­sta­vim iz­u­zet­no te­ško pi­ta­nje ko­je im osvo­ji pa­žnju za du­že vre­me a ja sam mi­ran. Ta­ko sam hteo i u Ro­šci­ma. Ali, sa­mo što sam po­sta­vio te­ško pi­ta­nje i kre­nuo da iza­đem iz uči­o­ni­ce, ne­ki gla­sić iz ugla ja­vio se sa tač­nim od­go­vo­rom. To je bio La­zar. Tu za­go­net­ku re­ša­va­lo je 50 od­ra­slih lju­di na knji­žev­noj ve­če­ri pu­nih osam mi­nu­ta, a ovom de­ča­ku bi­le su do­volj­ne dve se­kun­de – pri­ča Pe­tro­vić, ina­če je­dan od naj­u­spe­šni­jih re­ša­va­ča IQ – X te­sta (za vi­so­ko­in­te­li­gent­ne) na sve­tu.

La­zar je i ovog le­ta do­šao u ča­čan­sku ško­lu zna­nja, iako je sa 12 go­di­na pre­sta­rio, ali je sad do­bio ulo­gu vr­šnjač­kog edu­ka­to­ra. De­čak nam pri­po­ve­da da su mu bi­la po­treb­na dva da­na ka­ko bi re­šio i onu za­go­net­ku s po­čet­ka tek­sta, o obli­na­ma i uglo­vi­ma, a na jed­nom od uvod­nih ča­so­va ove go­di­ne pr­vi je od­go­vo­rio na pi­ta­nje ka­kva je ve­za slo­na i bro­ja 608.

De­ci je u re­ša­va­nju do­zvo­lje­no da slo­bod­no iz­no­se svo­je mi­sli pa se, ta­ko, ču­lo da je, mo­žda, slon u pro­se­ku te­žak 608 ki­lo­gra­ma, da sur­la ima 608 mi­ši­ća, da je u pri­ro­di osta­lo 608 slo­no­va ili da ih 608 ima u za­ro­blje­ni­štvu. Iako ni­kad nig­de ni­je pro­či­tao ka­kva bi ta ve­za mo­gla da bu­de, La­zar je mo­zga­li­cu za­vr­šio tač­nim od­go­vo­rom iz svo­jih vi­ju­ga: žen­ka slo­na no­si mla­dun­če 608 da­na.

Pre­da­va­či su po­sle to­ga de­ča­ka iz Bre­sni­ce za­mo­li­li da se ne ja­vlja sa od­go­vo­ri­ma, i da to pra­vo pre­pu­sti dru­gim uče­ni­ci­ma. On je, ina­če, jed­no od pe­to­ro de­ce u si­ro­ma­šnoj po­ro­di­ci nad­ni­ča­ra iz šu­ma­dij­skog se­la, i iz­u­mi­te­lji „NTC si­ste­ma“ sma­tra­ju ga vi­so­ko­in­te­li­gent­nim.

Ovo­go­di­šnji niz mo­zga­li­ca za da­ro­vi­te je­da­na­e­sto­go­di­šnja­ke iz ča­čan­skog kra­ja bio je, ina­če, otvo­ren za­go­net­kom: „Šta ge­pard ne mo­že a sve dru­ge mač­ke mo­gu?“. Uz po­moć broj­nih pret­po­stav­ki do­šlo se do re­še­nja da je­di­no on, kao naj­br­ža mač­ka, ne mo­že da uvu­če svo­je kan­dže jer u su­prot­nom, zbog si­le ot­po­ra, ne bi bio naj­br­ži.– Na taj na­čin shva­ti­će se zbog če­ga zim­ske gu­me ima­ju du­bo­ke ša­re, za­što fud­ba­le­ri no­se kram­po­ne i ka­ko iz­gle­da pla­ni­nar­ska opre­ma. Ina­če, po­ne­kad na­mer­no po­sta­vim za­go­net­na pi­ta­nja na ko­ja ni­ko ne zna od­go­vor tek ta­ko, već mo­ra­ju kao u ži­vo­tu, da se po­mu­če i do re­še­nja do­đu pot­pi­ta­nji­ma, slu­ša­njem dru­gih, po­ve­zi­va­njem ono­ga što već zna­ju i smi­sle­nim pret­po­stav­ka­ma – ob­ja­šnja­va Pe­tro­vić.

Za­vr­šna za­go­net­ka za ma­le mu­dri­ja­še u Ko­štu­ni­ći­ma gla­si­la je: „Za­što je zgra­da ar­gen­tin­ske vla­de obo­je­na u ro­ze?“ Po­sle ni­za raz­li­či­tih ide­ja („pred­sed­ni­ko­va že­na vo­le­la je tu bo­ju“, „pred­sed­ni­kov omi­lje­ni klub no­si ro­ze dre­so­ve“) sti­glo se, i to vr­lo br­zo, do tač­nog od­go­vo­ra. Da­kle, Ju­žna Ame­ri­ka je po­zna­ta po po­li­tič­kim bor­ba­ma, dve stru­je bi­le su ja­ke, sim­bol jed­nih je be­la a dru­gih cr­ve­na bo­ja, za­vr­ši­li su zgra­du a ni­su mo­gli da se do­go­vo­re, pred­sed­nik se iz­ner­vi­rao i re­kao: „Me­šaj te dve bo­je, i far­baj“. Ta­ko je na­sta­la Ka­za ro­za­da.

Na jed­nom od ča­so­va Pe­tro­vić je de­ci po­ka­zao mno­štvo nji­ma ta­jan­stve­nih pred­me­ta, jer ih ni­kad ra­ni­je ni­su vi­de­li. Ali, Mi­o­ni Mi­lo­sa­vlje­vić iz OŠ „Ta­na­sko Ra­jić“ iz Lju­bi­ća, re­ci­mo, bi­lo je po­treb­no sa­mo 18 se­kun­di da u jed­nom sta­kle­nom pred­me­tu sa ruč­kom pre­po­zna zam­ku za in­sek­te.

Gvozden Ota­še­vić

objavljeno: 01.09.2013.

Nastavak na Politika...