Izvor: Politika, 18.Dec.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selo Žač kao teški bolesnik
Mogu li Srbi povratnici preživeti zimu i kakav je život u šatorima na minus deset
Žač – „Nije ovo,sine,dan, ovo su tri godine! Svaki dan nama toliko traje, u ovoj bedi gde smo nekad živeli kao ljudi“, kaže Gligorije Milovanović,povratnik u metohijsko selo Žač, dok se trese od hladnoće i pokazuje na šator u komespava i gde će večeras na više od minus deset stepeni zanoćiti.
Vratio se početkom aprila u svoj do neraspoznavanja uništeni zavičaj, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na svoju, kako kaže, „lepu zemlju gde sam podigao dvadesetpetoro unučadi“. Vratio se i ostao uprkos tome što mu je, pre neki mesec, lokalni Albanac razbio glavu kamenom. Morao je hitno u bolnicu u Kraljevo, a ne Kosovsku Mitrovicu, jer ima prijavljeno mesto boravka u centralnoj Srbiji. Zbog tih administrativnih prepreka ovde nije mogao da se leči. Jeste,pregrmeo je on sve to, ali kako će ove zimske dane preživeti – nije mu jasno.
Selo Žač nakon devet meseci od povratka Srba izgleda kao težak bolesnik,a male neomalterisane kuće liče na crvene izrasline po njegovom telu. „Da je bar da se u te kolibe, kokošarnike uselimo, pa kako nam bude. Sve je to loše urađeno, tanko i naopako. Posejao sam pšenicu, a sad je ugaziše komšijska stoka i konji. Odnose prozore i vrata s ovih kućica, prijavimo policiji ovde što nas čuva, a oni kažu idite u Istok da se žalite. Kome ja tamo da se žalim?“, govori mirno i ironično Vaso Babović, čovek koji sve svojim rukama zaradio.
Na pedeset metara od glavnog puta, sa kog se na povratnike pucalo i bacalo kamenicama, nalazi se Kforova straža koja čuva selo. Dva italijanska vojnika stoje u najlonskoj kružnoj kućici kao u akvarijumu. Odatle mogu da vide sve i svi mogu da vide njih – puške im naslonjene na drvenu gredicu na kojoj je zakovan najlon, nešto pričaju i jako gestikuliraju. Preko puta ove čudne straže na tri jezika (engleskom, albanskom i nepismenom srpskom), sve po ovdašnjim pravilima piše upozorenje: PAŽNJA, VOJNICI KFOR-a SU OVDE DA PRUŽU SIGURNOST. Njihov glavnokomandujući, nemački general Erhard Biler, zabrinuo se i negodovao – što se do sada retko dešavalo – zbog položaja i stanja u kom se nalaze povratnici ovog kraja. Nije mu bilo jasno zašto se ovi ljudi smrzavaju i kako će preživeti zimu. Za bezbednost je s druge strane, kod samog šatorskog naselja, zadužena i Kosovska policija, a ispod šatora dva šarplaninca ne prestaju da laju.
Da bi situacija bila koliko-toliko snošljivija, na šatore su prikačene grejalice na naftu koje je odavno nestalo, a slabe električne instalacije ne mogu izdrže toliki broj grejalica na struju. Čini se da je sve zaglavljeno u blatu, otpad i nezadovoljstvo onima koji su imali ikakvog udela u povratku i životima ovih ljudi. Očigledno je da su odgovorni, što povratnici bezbroj puta ponavljaju: izvođači radova, kosovske vlasti, beogradske vlasti i potpuno nerazumevanje desetogodišnjeg egzodusa, izgubljenosti i čekanja da se vidi, popravi i zaštiti život, imovina i zavičaj. Međutim, u surovoj i često pominjanoj realnosti povratničke grupe prolaze kroz nekoliko faza. Prvi nivo je početni entuzijazam, iracionalna radost zbog povratka u zavičaj uslovljena dugom nasilnom i ponižavajućom odvojenošću; mogućnost da se, tu gde je čoveku sve poznato i blisko, počne život možda drugačiji od života predaka; osećaj da ponovo vrediš i da sopstvenim rukama gradiš dom.
Onog dana kada su se vratili, ovim ljudima se činilo da počinje život: krenulo je krčenje zapuštenog, oranje, čišćenje bunara, proveravanje koliko je slobodno i koliko se može kretati. U toj fazi početkom leta za domaćinima dolaze i porodice, čini se da sve biva bolje i da sve ide kako bi trebalo. A onda dođe kraj leta i početak školske godine kad deca kreću u škole kojih ovde nema ili u koje roditelji zbog neuslova i strahova neće da šalju decu. (Ubistvo dece na Bistrici kod Goraždevca jedan je od često navođenih razloga za takvu odluku.)
Početak jeseni je veliki kritični trenutak, vraćanje u realnost i stalni, po izbegličkim kampovima i raseljeništvu stečeni osećaj ostavljenosti i privremenosti. Tamo gde se škola nije vratila i gde nama školskog zvona, nije se vratio život. U Žaču se do sada s decom jedino održala porodica Drljević, do pre nekoliko dana u šatoru, a onda se nije moglo više: deca su se razbolela! Ušli su obnovljenu kuću jer tamo može da se založi vatra.
Za raseljene i povratnike je najvažnije vreme – oni imaju osećaj da su ga nepovratno izgubili i da je pored njih sve prošlo. Kako je moguće da se tako ugroženoj i osetljivoj grupi ljudi, nakon deset godina iskustva s povratkom, kućice što se mogu izgraditi za mesec dana podižu devet meseci, kako je moguće preživeti ove ledene dane pa makar se sada svi uselili u neuslovne domove bez vode, struje, bez ikakve izolacije?
Treća i poslednja faza povratničkog života nastupa posle godinu i po dana jer tada se povlače donatori, vlade, ministarstva, nevladine organizacije i razni plaćeni dušebrižnici. U činovničkim izveštajima sve je jasno: „ostvaren je važan povratnički projekat“, „uspešno implementiran i vođen“, postao je „održiv i završen“, a u stvarnosti se većina mesta pretvori u avetinjski pusta sela staraca i nesrećnika koji nakon svega što im se desilo nemaju više kudada odu. Dovoljno je videti selo Novake kod Prizrena, Babljak, Srpski Babuš ili Talinovac kod Uroševca, pa da se oseti sva nesreća zaboravljenih ljudi i neuspelog života. Etnička mržnja, nesposobnost, činovnička bezdušnost, adminstrativna pokvarenost i nepostojanje bilo kakvog plana i brige dotući će ove ljude. Preživeli su rat i izbeglištvo, veliko je pitanje hoće li preživeti povratak.
Živojin Rakočević
objavljeno: 19/12/2010
