Izvor: Blic, 24.Maj.2010, 21:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od desete godine na dijalizi
Pune dve decenije Verica Damnjanović (30) iz sela Gornja Orovica tri puta nedeljno ide na dijalizu u sto kilometara udaljeno Užice. Kako živi u selu dvadesetak kilometara udaljenom od Ljubovije, ova mlada žena, pored borbe sa bolešću, ima i problem da zimi dođe do sanitetskog vozila, a zla sudbina joj je tri puta odložila zakazanu transplantaciju bubrega.
- U avgustu 1987. godine, pred Veričin polazak u školu, ona se požali na bolove u stomaku. Lekari u Loznici konstatovaše >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da je upala slepog creva i operisaše je. Međutim, njoj nikako nije bilo bolje, stanje se pogoršavalo i onda rekoše da je u pitanju teško zapaljenje bubrega, i od tada počinje naš hod po mukama - počinje tužnu priču Milena (52), Veričina majka.
Kaže da je Verica 11 dana ležala u Loznici, onda su je prebacili u Beograd gde su konstatovali da joj je bakterija napala oba bubrega.
- Tu smo ostale tri meseca, posle sam išla na kontrole, nekoliko puta u bolnicu, i posle tri godine, od 26. novembra 1990. godine sam na dijalizi - seća se Verica.
Prvih mesec dana dijalizirana je u Dečjoj klinici u Tiršovoj, a onda je morala da se vrati kući.
- Odmah nastaju problemi. Naša kuća je u brdu i vozilo Doma zdravlja tu nikako nije moglo da dođe. Zato smo bili prinuđeni da se preselimo kod mojih roditelja čija je kuća malo niže, kilometar i po od asfalta. I evo tu smo već 20 godina - objašnjava majka Milena, koja sa Vericom stalno ide na dijalize.
Ispostavilo se da je i taj kilometar i po makadama nekada nepremostiva prepreka za krhku Vericu.
- Kada je sneg i led vozilo ne može da dođe do kuće. Onda se snalazimo na razne načine. Dok mi je brat Dragan bio ovde, on je stavljao lance na "fiću" i uglavnom uspevao da nas doveze do asfalta. Sada radi u Beogradu, pa se snalazimo na druge načine. Nekada veče pre dijalize moramo da prespavamo kod rođaka u Ljuboviji, nekada zamolimo nekoga sa terenskim vozilom da dođe po nas. Ali ovde je sve manje naroda, a i teško je od ljudi tražiti da rizikuju svoj život vozeći mene po ledu i snegu. Koliko puta sam samo rekla da neću da idem na dijalizu pa neka i umrem - priča Verica, kojoj je otac Radomir umro 1996. godine.
Verica kaže da bi joj bilo mnogo lakše kada bi ona i majka mogle da iznajme stan u Ljuboviji.
- To je za sada nemoguće. Živimo od 17.900 dinara pomoći za tuđu negu i drugih prihoda nemamo. Od toga kupujemo hranu, vitamine, odeću, sredstva za higijenu - kaže majka Milena koja deli sudbinu svoje ćerke i dodaje da im pomažu i njeni roditelji, ali da Verici nedostaje svoj kutak.
- Lepo je kod babe i dede, ali mi nedostaje svoja kuća, svoj mir. Teško je biti u tuđoj kući 20 godina, pa ma to bili i najbliži. Ponedeljkom, sredom i petkom mama i ja ustajemo pre četiri sata, u pola pet krećemo za Užice, dijaliza traje četiri sata i oko tri po podne se vratimo kući. Posle svake dijalize se osećam iscrpljeno, treba mi mir, televiziju gledam sa ugašenim tonom, i ne mogu od svih tražiti da se stalno žrtvuju za mene - priča Verica.
Sticajem neverovatnih okolnosti Verica je tri puta propustila priliku za transplantaciju bubrega.
- Prvi put smo bili na programu za transplantaciju 2001. godine. Odemo na VMA, ona legne u bolnicu, a meni kao davaocu bubrega kažu da dođem za sedam dana dok je pripreme. Ja se vratim kući, a sutradan me zovu iz bolnice i kažu da je Verica slomila nogu u holu bolnice. Transplantacija je morala biti odložena dok se ne oporavi - priča sa suzama u očima majka Milena.
Oporavak je trajao do 2004. godine.
- Opet nas pozovu, odemo u bolnicu, krenu doktori sa pripremama i otkriju da mi krvna slika nije u redu. Ispostavilo se da sam imala tumor na levom bubregu. Hitno me operišu, izvade mi bubreg, a od transplantacije opet ništa. Rekli su da moram da čekam pet godina. Tada smo uz pomoć dobrih ljudi kupili i skupe, neophodne lekove za transplantaciju. Posle smo ih poklonili da im ne prođe rok - priča Verica.
I tu nije kraj njenim mukama. Kada se spremala da po treći put krene na transplantaciju zadesi je ponovo velika nevolja. Pokušavajući da po snegu i ledu dođe do vozila kako bi otišla na dijalizu, po drugi put slomi nogu, i to tako da joj je posle zarastanja i oporavka ostala kraća sedam centimetara. Da nesreća nikada ne ide sama u ovom slučaju se potvrdilo po ko zna koji put. U zimu 1999. godine noseći Vericu do sanitetskog vozila na zaleđenom putu nogu je polomila i majka Milena. Transplantacija je ponovo odložena.
- Više neću ni pokušavati, živeću ovako pa koliko traje da traje. Očigledno da mi nije suđeno, a i neću da ugrozim majčin život. Dva puta je obrađivana, treći put može da bude opasno. A niko mi ne garantuje da bakterija neće napasti i taj novi bubreg - sa neverovatnom smirenošću kaže Verica, devojka koja je na dijalizi provela dve trećine svog života. Kako je sama izračunala, za više od 3.000 dana prešla je oko 625.000 kilometara.
Bez školskih drugova
Verica je zbog bolesti osnovnu školu završila vanredno polažući razrede i dalje se nije školovala. Tako je jedna od retkih koja nema školskih drugova, školskih uspomena, mladalačkih ljubavi. Kako živi u planinskom selu u kome gotovo da i nema mladih, nema ni drugih prijatelja. Zbog udaljenosti od grada ne može nigde da izađe, u bioskopu je bila samo jednom, u pozorištu nikada. Dane kada nije na dijalizi provodi gledajući televiziju, nekada pomogne majci u peglanju veša i drugim lakšim kućnim poslovima. O svojoj bolesti je sve naučila iz razne literature, ne krije da bi volela da ima računar, ali o tome sa ovakvim prihodima ne može ni da sanja.
