Izvor: Politika, 02.Feb.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nepismene žene u zapostavljenim selima
Dr Ana Pešikan: Sa sela emigrira više žena, ostaju one starije i neobrazovane. – Akademik Dragan Škorić: Sin uvek ima prednost
Republički zavod za statistiku objavio je da je u periodu između dva poslednja popisa ukupan broj nepismenih smanjen za čak 45,28 odsto, ali i da u ovoj populaciji apsolutno dominiraju žene. Po rečima načelnice Odeljenja za popis stanovništva Snežane Lakčević, među 164.884 nepismenih, 82,1 odsto čine žene koje uglavnom žive na selu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << po zanimanju su domaćice i u proseku imaju 71,5 godinu.
– Mene ovaj podatak nije iznenadio, pre bih rekao da je to vrlo tužan podatak za sve nas – kaže akademik Dragan Škorić, predsednik Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti.
Na naše pitanje da li ovi procenti mogu da imaju veze i sa polnom diskriminacijom, on odgovara da sigurno delom imaju veze, jer je sin uvek imao prednost. Akademik iznosi i malo poznate podatke da je na selu u ovom trenutku 260.000 neoženjenih muškaraca i 100.000 neudatih žena do 40 godina.
Da je loš socijalni položaj žena na selu uslovljen izrazitom imovinskom nejednakošću, stav je Grupe za razvojnu inicijativu „Sekons”. Ona je svojevremeno u Privrednoj komori Srbije objavila rezultate svog istraživanja koje pokazuje da su žene dvostruko marginalizovane kao pripadnice poljoprivrednih domaćinstava i kao žene unutar ekonomske i porodične organizacije tih domaćinstava.
Prema ovim podacima, žene su vlasnice tek jedne desetine seoskih domaćinstava, 84 odsto njih ne poseduje zemlju, penzijsko i invalidsko osiguranje ne uplaćuje 93 procenta, a 17 odsto nema ni zdravstveno osiguranje, jer nemaju svoj novac.
Više od 70 odsto žena na selu ima status pomoćnog člana domaćinstva, što znači da su angažovane u porodičnom poslu, ali nisu plaćene za taj rad. One za to ne dobijaju nikakvu naknadu, pa praktično rade za puko preživljavanje, za prenoćište i hranu, koju same uzgajaju i same spremaju. U sezoni poljoprivrednih radova 65 odsto žena radi duže od propisanog punog radnog vremena, bez dana odmora.
Dr Ana Pešikan, profesorka Filozofskog fakulteta i jedna od kreatora Strategije razvoja obrazovanja Srbije, kaže da nije iznenađena najnovijim podacima popisa stanovništva i dodaje da je potrebno tražiti više razloga za činjenicu da je 80 odsto žena nepismeno, pošto se ovde ukršta nekoliko fenomena.
– Ovde treba gledati „iza” procenata koji na prvi pogled govore da više žena napušta školu, pa su stoga žene nepismenije. Međutim, pozadina ovoga može biti i još jedan fenomen, a to je da sa sela emigrira više žena. One mlađe, sposobnije, žele da se dodatno obrazuju, žele da potraže bolji život u gradu. Većina odlazi iz nužde ne zato što ne vole selo, i kada tako gledate, logično je da tamo ostaju uglavnom muške glave i stare žene koje su nepismene – objašnjava dr Pešikan.
Ovi podaci, s druge strane, nastavlja sagovornica, jasno pokazuju i politiku države prema selu i ukoliko se ona pod hitno ne promeni, pismeniji će nastaviti da hrle ka gradovima, oko kojih će se stvoriti prstenovi siromaštva i nepismenih.
– Ja sam ipak po prirodi nepopravljivi optimista, nije lako voditi politiku zemlje koja ima mnogo problema, ali se u ovoj oblasti objektivno može mnogo uraditi. Nije sve samo u ulaganju u poljoprivredu, iako je i ono potrebno, naravno, ali se zaboravlja da je obrazovanje na selu neodvojivo od razvoja sela. Treba podizati kvalitet života, povećati obuhvat dece predškolskim i osnovnim obrazovanjem, ima mnogo projekata koji se predlažu, evo, za našu ideju o seoskom obrazovnom turizmu su više sluha imali stranci – ističe naša sagovornica.
Ona dodaje da je dovoljno da se pogledaju rešenja u nekim drugim zemljama, pa onda neće čuditi podatak da najrazvijeniji insistiraju da obuhvat dece predškolskim vaspitanjem bude 100 odsto, jer su istraživanja pokazala da dugoročno gledano, ovo daje bolje ekonomske efekte. U Srbiji tek 14 odsto mališana sa sela, uzrasta od tri do pet godina, ide u vrtiće.
– Dovoljno je obići seoske škole i sve će vam biti jasno – one su lošije opremljene nego one u gradskim sredinama, učenici postižu niže rezultate od vršnjaka u gradu, vrtića skoro i da nema… Obično se sve zasniva na entuzijazmu pojedinca. Takođe dovoljno govori i činjenica da u Ministarstvu prosvete nemate nijednu osobu koja je zadužena da se brine o seoskom obrazovanju – ukazuje dr Pešikan, koja više od 15 godina obilazi seoske škole.
Sandra Gucijan
objavljeno: 02.02.2013.
