Izvor: Politika, 15.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nema sudskog epiloga
Posle medijskih napisa, stručnih nadzora i sahrane, pravdu u sudu dočekali samo najuporniji. – Nema lekarske komore, kodeksa koji se poštuje, razvijenog medicinskog prava, upozorenja u koje privatne ustanove ne treba ići
Posle smrti 19. godišnje devojke, koja je u beogradskoj privatnoj bolnici "Decedra" operisana zbog čukljeva na stopalu, a tri dana kasnije umrla u Urgentnom centru, kako se pretpostavlja, od sepse (što tek treba da bude potvrđeno ili odbačeno obdukcionim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nalazom) – ponovo je u javnosti pokrenuto pitanje šta običan čovek u takvim trenucima može da uradi, a šta će u njegovom interesu preduzeti država, odnosno nadležni organi.
Zdravstvena inspekcija Ministarstva zdravlja je povodom ovog slučaja, za početak, naložila da se u ponedeljak, 11. septembra, obavi sudskomedicinska obdukcija, u cilju utvrđivanja eventualne odgovornosti zdravstvenih radnika koji su učestvovali u lečenju. Na osnovu rezultata sudskomedicinske obdukcije, koji su jedino merodavni, istražni i sudski organi preduzeće neophodne mere, saopštavaju iz Ministarstva zdravlja.
U poslednje dve godine to je uobičajena, manje-više rutinska, procedura Ministarstva zdravlja, koje reaguje onda kada rodbina i bližnji prijave da sumnjaju na grešku lekara ili posle napisa u medijima. Najčešće se organizuje vanredni stručni nadzor, ispituju se okolnosti slučaja, a Ministarstvo prikupljenu dokumentaciju samo prosleđuje istražnim organima kada smatra da za to ima osnova.
Ali, kada se slegne prašina i prestane pisanje u medijima i krene sudsko isterivanje istine o smrti za koju je eventualno kriv lekar, na kraju sve ostane na plećima porodice. Da je pravda spora osete upravo oni koji su presavili tabak i tužili lekara zbog greške koja je uzrokovala smrt njihovih najbližih. Takve presude ne stižu na novinske stupce, jer ih u najvećem broju slučajeva i nema. Javnost obično biva uskraćena za odgovore šta se na kraju dogodilo i ko je zapravo pogrešio – lekari kao ljudski faktor, pokvareni medicinski uređaj ili priroda.
U medijima tako uglavnom ne osvane da je neki lekar bio bez razloga napadnut, ali ni da su neka porodilja ili operisani pacijent umrli zbog nemara i propusta u lečenju. Sudije bez pomoći lekara veštaka ne mogu da utvrde uzročno-posledičnu vezu. To je razlog zašto se tako retko čuje da je protiv nekog lekara doneta presuda ili da je po njenoj pravosnažnosti lekar snosio bilo kakve posledice, odnosno ostao bez licence za rad, kako je to normalno u razvijenim zemljama.
Ostao je podatak, mada sada već za istoriju, da je u poslednjih deset godina bivše SFRJ podneto oko 200 krivičnih prijava protiv zdravstvenih radnika zbog neukazivanja lekarske pomoći. Po podacima do 1994. godine, nijedan od njih nije osuđen. Od 1960. do 1980. godine osuđeno je 108 lekara, znači pet-šest godišnje. Najčešće izricana kazna iznosila je od tri do šest meseci.
Porodica Matić, čiji je dvadesetosmogodišnji sin Zoran umro posle estetske operacije na venama zbog plućne embolije, dočekala je presudu kojom je hirurg osuđen na godinu dana, ali ona još nije pravosnažna, a na nju su čekali tri i po godine. Samo zahvaljujući upornosti supruga 32-godišnje Ivane Đurđić, koja je preminula na porođaju, stiglo se do sudske presude i dokazanog propusta u lečenju. Lekarske greške ostaju najtvrđi tabu u Srbiji i ne samo da nema zvanične statistike o broju propusta, nego čak nema ni procene.
Hrvatska se usudila da prebroji svoje lekarske greške. Zaustavila se na cifri od 1.600, dok u Americi postoji zvaničan podatak da greške medicinskog osoblja godišnje odnose 98.000 života, više nego što ih strada u saobraćajnim nesrećama, ili umre zbog karcinoma dojke i side zajedno.
Privatni lekari tvrde da su izloženi mnogo većem sudu javnosti. Kažu da "bolnički krov pokriva sve, pa i greške u radu". To je glavni razlog što se mnogi ne odlučuju na samostalnu privatnu praksu, gde se iza svakog pacijenta i svakog obavljenog posla lekar potpisuje imenom i prezimenom i preuzima punu odgovornost. Zato je potrebno da postoji čvrst medicinski kodeks, kojeg u Srbiji nema, kao što nema ni lekarske komore, ni rangiranja ustanova, zabrane reklamiranja bolnica. Tako pacijent kada se odlučuje da nekome ukaže poverenje (i da novac za operaciju) ne zna da li se odlučio za stvarno najboljeg lekara.
Na neobjašnjivo slabo posećenim sastancima Udruženja za medicinsko pravo, koji se svakog meseca barem jednom održavaju u Institutu za društvene nauke, u raspravi o lekarskim greškama i presudama čulo da je kod nas veliki problem i u tome što postoje različiti pristupi lečenju, odnosno nema jedinstvene medicinske doktrine. To uvek ostavlja manevarski prostor da se kaže da nije bilo lekarske greške. Zato se događa da imamo nekoliko timova za veštačenja i superveštačenja, a potpuno različite zaključke.
Mogući razlog odugovlačenja medicinskih slučajeva po našim sudovima bez sumnje je nemoć naših pravnika i sudija, jer se medicinsko pravo kod nas nedovoljno izučava.
-----------------------------------------------------------
Najnovije o lekovima
Najnovija saznanja o upotrebi lekova kod trudnica, dece, starijih osoba, ali i kod osoba sa slabošću bubrega i jetre, po najavi profesorke Milice Prostran, šefa Katedre za farmakologiju i toksikologiju Medicinskog fakulteta, biće tek jedna od zanimljivih i značajnih tema koju će polaznici Evropske letnje škole farmakologije moći da čuju od 16. do 20. septembra u Vršcu. Biće to najveći edukativni, međunarodni skup koji je do sada organizovan u Srbiji – sa 300 učesnika iz 26 zemalja. Od 34 predavača, 24 je iz inostranstva, najavili su juče organizatori skupa. Generalni sponzor je "Hemofarm" koncern, a Vršac će biti domaćin najeminentnijim lekarima iz sveta, koji stižu sa svih strana – od skandinavskih zemalja do predavača sa Novog Zelanda.
Olivera Popović
[objavljeno: 15.09.2006.]
