Izvor: TvojPortal.com, 03.Apr.2011, 10:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko poslednji ode neka ugasi svetlo
(dnevnik.rs) Odliv mozgova prestaće čim svi odu”, „Odliv mozgova a država gleda i ćuti”, „Odliv mozgova ne prestaje”, „Otišao veliki broj naučnika, neophodne mere države”, „Samo Gvineja Bisao ima veći
odliv mozgova od Srbije”… ovo su samo neki od naslova tekstova koji su ovih dana preplavili srpske medije, a „šlagvort” im je bila izjava zamenice direktora američke vladine agencije za međunarodni razvoj (USAID) u Srbiji >> Pročitaj celu vest na sajtu TvojPortal.com << Merlin Šmit da je Srbija po „odlivu mozgova” druga u svetu, te da je od nas gora samo Gvineja Bisao. Američka zvaničnica to je saopštila pozivajući se na podatke iz svetskog izveštaja o poslovanju. Ona je takođe upozorila na to da imamo enormnu nezaposlenost mladih, jer od njih pet, starosti od 18 do 25 godina – dvoje nemaju posao!
Iako svako od nas zna bar jednu mladu osobu koja bezuspešno traži zaposlenje ili razmišlja da napusti zemlju zauvek, kad se ovako suočimo s egazaktnim i nemilosrdnim brojkama – nije nam dobro. I mada je „raspamećivanje Srbije” hronična boljka, pokazalo se da nam ovaj virus povremeno opasno podigne temperaturu. A to se događa i poslednjih godinu - dve. Istina, nemamo preciznih podataka o tome koliki je stvarni odliv mozgova (brain drain), dakle trajni odlazak naše pameti, a koliko je stručnjaka samo privremeno migriralo radi usavršavanja, ali nesporno je da se u poslednjih dvadesetak godina naša zemlja suočila s dva udarna talasa iseljavanja, u kojima zemlju napušta veliki broj visokoobrazovanih.
Iseljavanje iz Srbije devedesetih godina prošlog veka bio je pravi „egzodus” i tada nam je otišlo najviše radno sposobnog stanovništva mlađeg uzrasta. Najžešće su bile migracije 1994. i 1999. Prema podacima iz ankete Instituta za sociološka istraživanja beogradskog Filozofskog fakulteta, izrazitu većinu, čak 91 odsto, činile su osobe mlađeg i srednjeg uzrasta (do 40 godina) i to najčešće studenti i ljudi s visokim obrazovanjem.
Na osnovu istraživanja koja su tokom 1993, 1994. i 1995. godine sproveli Ministarstvo za nauku i tehnologiju Srbije i Institut za međunarodnu politiku i privredu, u periodu od 1979. do 1994. godine u inostranstvo je otišlo blizu 1.300 istraživača (najviše diplomiranih i dotora nauka iz oblasti prirodnih nauka) koji su bili zaposleni u naučnoistraživačkim ustanovama. Najčešće u prekookenaske zemlje: SAD, Kanadu, Australiju. Tih tužnih godina naše istorije događalo se da „preko noći” ugledni naučni institut u prestonici ostane bez i jednog doktora nauka ili da na fakultetskoj katedri ostane samo jedan asistent.
I tada su, baš kao i sad, najbolju „prođu” imali inženjeri, naročito elektronci, informatičari, matematičari, stručnjaci iz prirodnih nauka. Posle kraćeg perioda (od 2000. do 2003) donekle smanjenog iseljavanja, pa čak i povratka stručnjaka iz dijaspore, za šta je zaslužna probuđena nova nada i primarna postpetooktobarska stvaralačka energija, odlazak naše pameti opet se počeo zaukavati. A kulminacija se beleži u poslednjih godinu-dve, čemu su svakako kumovale tranzicijske nedaće, gašenje radnih mesta, siromašenje... Srbiju danas masovno napuštaju diplomci, poslediplomci, postdoktoranti, a odlaze zato što ovde ne vide nikakvu perspektivu. Nezaposlenost je sve veća, životni standard sve jadniji, a mnogi su se uverili da partijska knjižica više vredi nego indeks s najboljim ocenama.
– Devedestih godina odlazili su ne samo završeni studenti nego i naši asistenti, saradnici i profesori... Imali smo odliv kompletnog kadra – priseća se prof. dr Vladimir Katić, prodekan Fakulteta tehničkih nauka i rukovodilac Katedre za energetsku elektroniku i pretvarače. – I danas mladi odlaze, ali sad iz drugih razloga, jer se strani univerziteti otimaju za kvalitetne stručnjake i nude tako dobre uslove da mnogi ne mogu da odbiju. Upravo su dve naše asistentkinje vratile stipendije Ministarstva nauke i otišle u Holandiju, odnosno Nemačku. Dobro je to što mi možemo nadalje s njima da sarađujemo i one će nam biti dragocena veza s tim institucijama, ali bi bilo mnogo bolje da smo ovde mogli da im ponudimo takve vrhunske uslove.
Profesor Katić objašnjava da se strani univerziteti “stalno raspituju da im preporučimo neke kvalitetne ljude”, što ukazuje na to da im nedostaje kvalitetnog istraživačkog kadra. Ali, šta će se nama dogoditi ako nam se ti mladi kvalitetni stručnjaci raspu na sve strane?
– Ako hoćemo da konkurišemo za evropske projekte, u čemu smo potpuno ravnopravni još od 2008, moramo imati kvalitetne istraživače, u čemu smo još uvek dobri. I, naravno, kvalitetnu opremu, što baš i nemamo i to nam je veliki minus. Ali ovaj novi odliv istraživača može nas dovesti dotle da ne budemo konkurentni za te evropske projekte. Smanjićemo, u stvari, svoj potencijal za budući naučni razvoj. I to je veliki problem.
Dekan FTN-a prof. dr Ilija Ćosić ukazuje da evropski indeks konkurentnosti podrazumeva četiri kriterijuma: ekonomiju, infrastrukturu, inovacije i obrazovanje. A i inovacije i obrazovanje su apsolutno vezani za kadrove.
– Obrazovanje je pokazatelj koji govori o potencijalima. Zato kada govorimo o obrazovanju, moramo videti koliko imamo srednjoškolaca i studenata na određeni broj stanovnika. Po tim pokazateljima Srbija je dosta dobra u odnosu na neke druge evropske zemlje. E, sad je problem da se taj dobar potencijal ne raspe ponovo po svetu – objašnjava dekan Ćosić. – Ja se slažem da treba podsticati mlade ljude da idu da se usavršavaju, nauče nešto novo, ali treba da obezbedimo da se vrate. Mi smo sada na FTN iz sveta vratili sedam naših ljudi i oni će ovde raditi projekte, ali moramo obezbediti i to da ostanu. Takođe smo za gostujuće profesore izabrali preko 30 naših nekadašnjih asistenata i dotoranata koji su otišli 90-tih godina a u međuvremenu postali uspešni profesori na vrlo prestižnim univerzitetima u svetu. Ali moramo obezbediti da se još neki vrate.
A, rečima profesora Ćosića, stručnjaci i naučnici će nam se vratiti kada budemo imali proizvodnju.
– Ne može društvo da živi na trgovini i uslužnim delatnostima. Mora da postoji ozbiljna proizvodnja, jer samo ona znači i mnogo novih radnih mesta, ne samo u industriji već i u drugim delatnostima. Onda će se stvoriti uslovi da se više izdvaja za nauku i obrazovanje i tako ćemo moći da zadržimo naše istraživače, a i ostale visokoobrazovane stručnjake koji ne žele da se bave naukom. Nažalost, sada nam gotovo svakodnevno dolaze dobri studenti i traže da im damo preporuku, jer se spremaju negde u inostranstvo. Sve koje možemo, mi zapošljavamo na fakultetu ili u preduzećima osnovanim pod krovom FTN-a. Ali ne možemo da ne damo preporuku dobrom studentu.
Vesna Čekić
ONA SE VRATILA: Dr TIJANA PRODANOVIĆ
Čeka nas dalek put
Rođena Novosađanka, dr Tijana Prodanović, astrofizičarka, docentkinja na Departmanu za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, pet godina provela je u SAD , na Univerzitetu Ilinois u Urbana-Šampejnu , gde je i doktorirala. Nuđeno joj je da ostane, ali se vratila u svoj rodni grad jer je imala osećaj da ovde može mnogo više da doprinese, u smislu generalnog unapređenja nauke u Srbiji, jer čeka nas dalek put da bismo se vratili u svetske tokove.
– S jedne strane, mislim da sada mladi odlaze jer za to imaju više mogućnosti: što zbog pojačane saradnje naših institucija s inostranim, što zbog usklađivanja naših programa studija s evropskim standardom. Takođe, postoje i brojni programi razmene i mobilnosti studenata nauka – kaže dr Tijana Prodanović za „Dnevnik”. – Ali, na kraju krajeva, odlaze i zato što je postalo jako teško doći do zaposlenja. Privreda je u dosta lošem stanju i, jednostavno, ako pogledate oglase za posao, jako ih je malo za poslove koji traže neke stručne diplome, pogotovo iz prirodnih nauka.
Naša sagovornica ipak tvrdi da mnogi mladi ne žele da odu u inostranstvo zauvek, jer je ovde njihov dom, tu su im porodice, prijatelji...
– Oni bi se verovatno zadovoljili bilo kakvim poslom u struci, čak i prihvatili da budu mnogo manje plaćeni nego u inostranstvu, ali ni takav posao ne mogu da nađu! I to je glavni razlog što mladi i dalje masovno odlaze s namerom da ostanu u inostranstvu – kaže Tijana Prodanović. – Kad sam ja otišla iz zemlje, bilo je puno naših postdiplomaca u inostranstvu. Hteli smo bolji posao, bolje uslove, diplome prestižnih svetskih institucija... Većina mojih prijatelja je tamo i ostala. Neki od njih i dalje žele da se vrate, samo što, i pored prestižnih diploma, dragocenog iskustva i svega što ovde mogu da ponude, ne mogu ovde da nađu posao. I, na njihovo veliko iznenađenje, pored sve priče kako treba da podstaknemo naše mlade naučnike da se vrate – ne nailaze na otvorena vrata. S druge strane, i oni koji su se vratili, često odmah naiđu na gomilu problema, jer se, generalno, na nauku ovde gleda drugačije nego na Zapadu.
.jpg)
