Izvor: Politika, 26.Jun.2011, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čemerni život Srba u Medregovcu
U opštini Podujevo do rata je bilo 1.300 Srba, a sada u zaseoku Sekičara živi tek jedva 10 duša
Medregovac, Podujevo – Nikada u ovoj opštini na severoistoku Kosmeta, u podujevskoj opštini, nije bilo mnogo Srba. Do rata, u samom gradu, tek jedva nešto oko 700, u celoj opštini 1.300 i to u 32 mešovita srpsko-albanska sela.
Nema više, bar na albanskoj karti, sela Perane, u kojem je bilo najviše srpskih duša, nema Krpineja, Obrandže, Livadica, Revuča... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << a ostalo je, na tromeđi opštine Medveđa, Kuršumlije i Podujeva, u planinskoj zabiti tek 10 nevoljnika iz porodica Perović, Ivović, Spasić. Nekada je u ovom mešovitom selu, koje se rasulo na nadmorskoj visini od 980 metara, bilo 27 srpskih kuća iz familija Stanković, Jovanović, Sarić, Jakovljević, Cicmil, Petrović, Lakićević, Radović... koji su nakon zuluma, prebegli kako bi sačuvali goli život, ostavivši za sobom hektare neobrađene zemlje i šume, koja sada ječi pod testerom albanskih, dojučerašnjih komšija.
Iz Orlana, pored Baklavskog jezera, krećemo put ovih Srba. Zaboravljeni skoro od svih, stari, jadni i nemoćni, sa čemernim životom, kakav ne priliči životu 21. veka. Obećavali nekada, doduše retki političari, čija je noga ovde kročila, da će im Beograd pomoći, da je Srbija uz njih. Na svoju ruku, dotrajalim kombijem, makadamski izrovanim putem, bez pratnje, koja je ovde još potrebna, prolazimo pored poharanih i opustelih srpskih kuća, i stižemo do odredišta gde nas dočekuje domaćin Nikola Perović s porodicom.
– Jadno i bedno nam je ovde. Zaboravljeni smo od svih, ali, hvala bogu, ne i od ovog čoveka ovde koji nas je za godinu dana četiri puta posetio. Stari smo, bez ikakvih prihoda, zemlju ne obrađujemo, jer ne možemo i ne smemo, a šumu nam drugi nosi. Vidite ove njive i livade, 20 hektara što šume, što imanja imam, sve je to opustelo – kazuje Perović, kojem je 75 godina i jedva se kreće uz pomoć dva štapa.
Hvali Darka Radovanovića, koordinatora opštine Podujevo, koji je ponovo došao da obiđe „svoje Srbe“, da im uruči pomoć u građevinskom materijalu. Donosio im je traktorske gume, motorne testere, sadnice, a ovoga puta materijal da oni sami pokušaju da obnove dotrajale kuće, štale i ambare.
– Štale nam više i ne trebaju. Zatrli smo ovce i goveda i tek samo tamo u daljini tuđe medenice zveče. Ima, doduše, i moj rođak više od 10 grla stoke, ali njegova medenica se ne čuje. Znalo bi se da je to srpska – sa suzama u plavim, kao nebo, očima, priča Nikola, koji je ceo život proveo tu na svojoj zemlji i koji nikada u državnoj službi nije radio. Živi od penzije i od para koje mu daje sin Radovan, nekadašnji radnik u opštini Podujevo.
Žali se, doskora je mogao da se leči tu u Medveđi, a sada, jer nema ličnu kartu i do koje teško onako bolestan može da dođe, neće da ga prime u tamošnjem Domu zdravlja. Morao je u Gračanicu, na operaciju, a kaže 12 punih godina tamo nije kretao.
Živi sa suprugom Vidosavom, 78 joj je godina, obolelom ženom, koja je ceo svoj život provela tu u planini podižući četvoro dece i na zemlji od rane zore do mrklog mraka. S njima i sin Filip. I on je bolestan. Poodavno. Kaže, radio bi nešto, ali...
– Mnogo je, dete, ovde teško. Nekad smo imali puno stoke, volovima orali tamo one njive, naše plodne, gajili ovce, sejali ovas i žito. Ali, od ovog crnog rata sve se promeni. I dan-danas, eto, posle 12 godina jadi me biju – kazuje plačući Vidosava.
Priča da njihovu šumu „Šiptar krade“, a pre dva meseca napao je komšija motornom testerom.
– Jedva sam živu glavu spasla. Pitam ga šta će u mom zabranu, a on nasrnu na mene motornom testerom. Sam bog me spasao – potreseno kazuje Vidosava.
Spremili ručak, a nama kroz glavu prolazi da li se čime poslužiti ili ne. Ako uzmemo, biće manje za njih, za ovu porodicu, koja kaže da nikada sa svoje zemlje otići neće. Tu je i Momčilo Ivović, koji sa svoje četvoro dece živi u Medveđi, ali je skoro svakodnevno u svom selu. Otac mu je umro, precrk’o od tuge a majka bolesna, kod brata u Leskovcu.
– Živelo se dobro. Jeste ovde u ovoj visini, strahovali smo, ali sada nam najveći problem predstavlja to što nam ne daju da prolazimo tu nadomak naših njiva već nas teraju da idemo 40 kilometara preko Merdara. Ni na slavu nisu mogli da nam dođu. Hapsi nas policija kad god pokušamo da pređemo tamo gde smo prelazili dok ovi nisu proglasili nezavisnost. Čini se da Beograd ni prstom ne mrda da ovim nesrećnicima malo bolje bude – kaže Radovan Ivović, dok u isti glas priča i Momčilo, koji je ljut na političare i na Beograd.
U Medregovcu je i Radoslav Spasić, kojem je 64 godine. Radio je nekada u Beogradu a onda se ponovo vratio tu na svoju zemlju. Neoženjen je, nema penzije, ali drži 13 grla stoke. Što proda to mu bude za hleb i s ’lebom, a prinuđen je da stoku prodaje budzašto, kao što mu se desilo i s jednim bikom koji je vredeo 2.000 evra a dao ga je za 700.
– Problem je taj prelaz. Ne daju nam da idemo ka Medveđi, već nas teraju da tamo preko Merdara, da kupujemo hranu i lekove, da idemo kod lekara. Neka se Beograd smiluje, ako već nisu zaboravili na nas 10 jadnih i neka pomogne – kazuje Spasić, koji je dobio građevinski materijal kako bi obnovio štalu u kojoj je do rata bilo i goveda i ovaca.
Teške muke i čemerni dani prolaze ovim nevoljnicima kojima su dojučerašnje komšije poharale šumu, isekle bandere za struju i koji i dalje upadaju u već opustele srpske kuće i kradu sve čega se domognu. Ništa što je moglo da se proda nije ostalo. Ni vrata, ni prozori, i nigde nijednog bakarnog suda, kažu ovi Srbi, ni u jednoj kući ostalo nije. Zahvaljuju nam, ljube nas i plaču pred Darkom Radovanovićem, kojeg su pozvali kažu da ponovo dođe i ubere prvi rod voćaka koje im je doneo prošle godine i na proleće ove.
Ne boje se ovi gorštaci ni vukova, ni medveda, koji se slobodno ovde kreću. Plaše se za goli život, u ovoj nedođiji, zaboravljeni od svih i svakog, osim, kako kažu „od ovog jednog političara, mladog čoveka“, koji kad god ima šta da donese, dođe ovde i ohrabri ih.
Ispraćaju nas Perovići, Ivović i Spasić, a Snežana, supruga Radovana Perovića, rođena Beograđanka, koja se tu udala, kaže da nas čekaju opet, na jesen, kada će nam prirediti pravu gozbu.
Vraćamo se ponovo u Merdare koje je 22 kilometara odavde, prolazeći kroz Podujevo gde je sve srpsko nestalo, gde nema ni table na srpskom da znate gde ste. Sa strepnjom silazimo nad visove medregovačkih puteva, sa strahom, prisećajući se svih zuluma koje je samozvana OVK uradila. Prisećamo se priče kada je ubijen Sreten Živković, na kućnom pragu, kada je iz zasede smrtno stradao Dejan Đorđević, u kući zapaljen bračni par Kostić, šumar Sarić zaklan, a Slobodan Mijović ugušen a potom upucan u glavu naočigled nepokretne majke i žene koja je na tren izašla.
Biljana Radomirović
objavljeno: 27.06.2011.
