Izvor: Politika, 27.Sep.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čekajući crnu ružu
Da bi se stvorila nova sorta ruže potrebno je 350.000 evra i pet-šest godina mukotrpnog rada, za šta kod nas nema uslova, priča Ivan Topalović, najveći proizvođač sadnica ruža u bivšoj SRJ
Lipolist – Niko još nije stvorio crnu ružu. Lalu da, ali ne i ružu. U svetu su veoma tražene ruže neobičnih boja, poput crne, zelene ili plave, iako još nije stvoren cvet koji će da zadovolji sve kriterijume. Ono što se, na primer, prodaje kao crna ruža je „Norita” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ja je imam, ali je ona u suštini tamnocrvene boje" Stvaranje nove sorte je mukotrpan posao i košta mnogo, za šta kod nas nema uslova. Recimo, u svetu postoji 50.000 vrsta ruža i stalno se stvaraju nove. Nemci i Francuzi se tu bore za prevlast. Da bi se stvorila nova sorta potrebno je 350.000 evra i pet-šest godina mukotrpnog rada"
Ovako nam priča Ivan Topalović, diplomirani inženjer hortikulture, dok se šetamo poljanom na kojoj je oko 200.000 sadnica ruža. On je najveći proizvođač sadnica ove vrste cveća u bivšoj SRJ i bio je jedan od najvećih na prostorima SFRJ. Upravo je u Moskvi dobio zlatnu medalju za kvalitet i pakovanje.
Kradu li vam ruže, pitamo. To je manji problem, veći je krađa kalem grančica.
– Sad vam nije dobro vreme za fotografiju, one se preko dana brane od visoke temperature. Najpodesnije vreme za slikanje je četiri sata ujutro – objašnjava nam dok pokazuje prvo jorgovan-plavu „Šarl de Gol”, a onda nas kroz vatromet boja vodi do pupoljka „Norite”. Crni su dok se ne otvore, a onda cvet poprima tamnocrvenu boju.
– Moj otac Janko i stric Živojin pokušavali su da stvore svoju sortu, ne genetskim inžinjeringom već na starinski, tradicionalni način" Imali su ideju da je nazovu po dedi Ivanu koji je bio poznati kalemar i koji je daleke 1931. godine osnovao našu firmu, ali to je mukotrpan posao, potrebno je mnogo novca i taman kad pomisliš da si uspeo dogodi se neprijatno iznenađenje – objašnjava Ivan složenu tehnologiju stvaranja hibrida.
U bivšoj Jugoslaviji postojala su dva selekcionara, ali koliko je našem sagovorniku poznato, Srbija nema svoju ružu. Čak i čuvenu „maršal Tito”, koja je bila jako popularna osamdesetih, nismo napravili mi nego – Francuzi.
Ivan se seća kako su tada ovu ružu krem bele boje sa crvenim obodom sadili na svakom koraku posle Titove smrti kao deo akcije „88 sadnica za druga Tita”... „Mi smo je prvi uvezli i dugo je bila najprodavanija. Recimo, od 100.000 sadnica, 40.000 bile su maršalke”, priča dok nam pokazuje zahvalnicu iz 1978. godine, koja im je stigla direktno iz Titovog kabineta.
Ivan gotovo s tugom govori kako su njihove ruže krasile i okolinu Palate federacije „koja je sada zarasla u korov”, a Topalovići su i kraljevski liferanti. Na hiljade prljavoroze, ali i belih i žutih sadnica poklonjeni su dvoru. Ivan ruže poklanja i Srpskoj pravoslavnoj crkvi, a posebno Zvorničko-tuzlanskoj eparhiji, jer, kako kaže, retki su ljudi poput episkopa Kačavende koji svaku biljku čuva i ne dozvoljava, kao neki, da se zakorovi. Ne može da pobroji silna priznanja i plakete, ali izdvaja najstariju diplomu iz 1956. godine i dva pobednička pehara sa Novosadskog sajma.
Ima mnogo divljih proizvođača, a država ne pomaže da se sredi stanje u ovoj oblasti, pogotovo kada je izvoz u pitanju, priča Ivan. Lipolist, poznat i po festivalu ruža, jedan je od tri najveća regiona za proizvodnju ruža, uz Sentu i Kruševac. Klima odgovara, kao i plodno mačvansko zemljište. Ono što nedostaje, po njegovom mišljenju su podsticajni krediti, a strahovito zaostajemo i u mehanizaciji. Na primer, Danci već imaju kombajn za vađenje ruža, izvade 100.000 sadnica za dan, a našem domaćinu je za 200.000 sadnica potrebno sedam dana.
Pitamo šta se najviše traži i da li ima omiljeni cvet.
– To je kao da majku pitate koje joj je dete najdraže. Ako bi baš morao da izdvojim, onda „Glorija dej”, kojoj fali još samo miris da dobije savršenih 10 bodova. Iako se najviše traže mnogocvetnice i crvena boja (od 200.000 sadnica 40.000 su crvene), ipak tržište ima svoja pravila: u kraju gde ima dosta Rumuna prodaju se žute ruže, u Beogradu su popularne prljavoroze, a od 10 do 15 odsto su bele koje se najviše traže zbog svadbi – objašnjava naš domaćin.
Posebno veliki potrošač ruža je Požarevac s okolinom, odnosno gastarbajteri koji vide i kako se ukrašavaju dvorišta u svetu. A u kombinaciji sa mentalitetom naših ljudi da uvek mora da se ima više, veće i lepše od komšije, cvećari zadovoljno trljaju ruke.
Žene jesu najveći potrošači, ali, kaže, njih ima najviše i u kalemljenju, jer im je ruka lakša, savitljivije su, a treba raditi savijen po ceo dan i po velikoj vrućini. „Ovo je stvarno težak i stresan posao, evo ja sam imao infarkt u četrdesetoj – priča Ivan.
Njegov naslednik sin Nemanja, student četvrte godine pejzažne arhitekture, zbog znanja engleskog i nemačkog, zadužen je u porodičnoj manufakturi za inotržište. Pomažu i ćerka Marija i supruga Slavica, kojoj, Ivan priznaje, kupuje cveće, ali i da svi buketi na kraju završe kod njega u kancelariji.
Sandra Gucijan
[objavljeno: 28/09/2009]
