Izvor: Politika, 15.Jan.2010, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Branka jača od nesrećne sudbine
Kao devetogodišnjakinja prilikom tragične igre izgubila je obe šake i vid, ali se nije predala – danas ima fakultetsku diplomu i posao
Branki Pešić život se potpuno promenio pre nepune dve decenije, kada je kao devetogodišnjakinja, igrajući se kod bake i deke u rodnoj Sjenici, pored jedne kolibe pronašla predmet za koji se kasnije ispostavilo da je ručna bomba zaostala iz Drugog svetskog rata. Bomba je eksplodirala, a Branka je četiri dana provela u komi i ceo mesec >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u bolnici. Bitku za život je dobila, ali je izgubila obe šake i vid.
Sada, na početku 2010. Branka Pešić ima 28 godina, fakultetsku diplomu i posao pripravnika u Savezu slepih Srbije u Beogradu.
– Desilo se šta se desilo, ali se nisam dala. Nisam dozvolila da izgubim nijednu školsku godinu, najpre zahvaljujući učiteljici Ljiljani Savić iz Osnovne škole „Ratko Mitrović” u Čačku. Ona je, pošto tada nije postojalo inkluzivno obrazovanje, svakodnevno slala drugare da mi govore šta smo radili na časovima – objašnjava Branka Pešić.
Šest godina posle nesreće Branki je umro otac. Tada se, kako kaže, nešto u njoj promenilo, pa je odlučila da školovanje nastavi u Beogradu. Upisala je zemunsku Školu za učenike oštećenog vida „Veljko Ramadanović”.
Po završetku srednje škole vratila se u Čačak gde je na Megatrend univerzitetu upisala višu školu i to dva smera, menadžment i međunarodni marketing. Dve godine kasnije, kada je završila višu školu, nadala se da će uspeti da se zaposli.
– Aktivirala sam se i u nevladinom sektoru, ali od posla nije bilo ništa. Zato sam prihvatila savete onih koji su mi govorili da upišem još dve godine i steknem fakultetsku diplomu. I tako sam nastavila na istom Univerzitetu, samo na Ekonomskom fakultetu – ističe Branka i dodaje kako je zahvaljujući proseku od 9,69 četvrtu godinu studiranja „dobila na poklon”, odnosno bila oslobođena plaćanja školarine.
Naša sagovornica objašnjava kako je, s obzirom na hendikep, uspela da ostvari tako dobre rezultate.
– Profesori su mi dozvoljavali da snimam predavanja diktafonom koje sam potom preslušavala, dok sam udžbenike skenirala i učila uz pomoć govornog programa koji čita tekst. Naravno, bilo je i predmeta poput statistike gde nisam mogla da uradim one delove koji se crtaju. Tada sam znala da ne mogu da dobijem najvišu ocenu. Ali nikada nisam tražila da odgovaram odvojeno od drugih studenata, niti preko reda. Sedela sam i čekala da me profesor prozove – naglašava Branka Pešić i objašnjava kako se u Beograd ponovo doselila kada je postala pripravnik u Savezu slepih. Živi kao podstanar, a sa njom je došla i majka, jer joj je ipak potreban neko ko bi je dopratio do posla.
I to nije sve. Ova devojka savladala je esperanto, učestvovala je na brojnim kongresima esperantista u Bugarskoj, Italiji, Mađarskoj... a kao atletičarka 2008. godine bila je i u Češkoj na juniorskom takmičenju za osobe sa invaliditetom. Računar koristi hitro i spretno, a preko čet programa rado komunicira sa prijateljima koji se nalaze u inostranstvu.
– Znam da je novinare neprijatno da me pitaju, pa ću sama reći – mogu samostalno da se obučem, da održavam ličnu higijenu i da se snalazim u stanu. Uz personalnog asistenta, koji kod nas još ne postoji, bilo bi mi mnogo lakše. Znate, meni asistent nije potreban za druženje, ja prijatelje imam. Potreban mi je samo da me otprati do posla i kući, pomogne pri kupovini i kuvanju. Ostalo mogu sama – naglašava na kraju razgovora Branka Pešić.
Višnja Dugalić
[objavljeno: 16/01/2010]
